Pokušaj da pređeš preko ovog zida, da vidiš šta ima sa druge strane. Nemoj samo da ga koristiš, da bi svoje krivo ogledalo držala na njemu.
Pokušaj da pređeš reku, da prošetaš malo po drugoj obali. Jer, svaka reka ima dve obale. Pogledaj u nebo noću, danju su zvezde nevidljive.
Ni jedan zid se nije napravio sam od sebe, bez neke potrebe. Ne, svaki ima svoju priču, svoj razlog.
Ni jedna obala nije isto, svaka ima svoje lepote i poroke.
Da li se po nekada zapitaš, da li su zidovi pravljeni za tvoja ogledala… Da li je pitoma obala reke tvoja…
Jednoga dana, probudićeš se, a vetar će tvoje krivo ogledalo srušiti i ti ćeš se tražiti u delovima, rasturenim po travi. Ono što budeš videla, neće biti slika koju želiš da vidiš.
Srušiće se i zid, koji je tako dugo odolevao svemu, zid koji je bio pun rupa od kačenja tvog ogledala.
I, tek tada ćeš videti da je iza zida nečega bilo… Primetićeš nečije tragove u rosi, pokušaćeš da vidiš čiji su.
Tragovi će te voditi do one iste obale, za koju si mislila da je samo tvoja… Ali, ni nje tamo neće biti.
Odneće je velika voda.
Tek tada će tvoje već umorne oči pogledati na drugu obalu, shvatiće da postoji, Pokušaćeš da nađeš taj most, koji si uvek prezirala. Neće ga biti…
U tom nemiru, shvatićeš da je pao mrak, za koji nisi znala ni da postoji, Biće ti hladno, osetićeš strah,
Poželećeš da ti zvezde sa neba pokažu put ka kući…
Shvatićeš da ih nema na nebu.
I, kad budeš počela da tumaraš po mraku, umorna i sama, po obali koja je opasna, podići ćeš umornu glavu ka nebu, i videćeš jednu zvezdu u daljini, koja će te dovesti do mirnog mesta.
Znaj da to neće biti slučajno, da je ta zvezda tvoja.
Da sam ta zvezda ja…
Pokušaj da pređeš reku, da prošetaš malo po drugoj obali. Jer, svaka reka ima dve obale. Pogledaj u nebo noću, danju su zvezde nevidljive.
Ni jedan zid se nije napravio sam od sebe, bez neke potrebe. Ne, svaki ima svoju priču, svoj razlog.
Ni jedna obala nije isto, svaka ima svoje lepote i poroke.
Da li se po nekada zapitaš, da li su zidovi pravljeni za tvoja ogledala… Da li je pitoma obala reke tvoja…
Jednoga dana, probudićeš se, a vetar će tvoje krivo ogledalo srušiti i ti ćeš se tražiti u delovima, rasturenim po travi. Ono što budeš videla, neće biti slika koju želiš da vidiš.
Srušiće se i zid, koji je tako dugo odolevao svemu, zid koji je bio pun rupa od kačenja tvog ogledala.
I, tek tada ćeš videti da je iza zida nečega bilo… Primetićeš nečije tragove u rosi, pokušaćeš da vidiš čiji su.
Tragovi će te voditi do one iste obale, za koju si mislila da je samo tvoja… Ali, ni nje tamo neće biti.
Odneće je velika voda.
Tek tada će tvoje već umorne oči pogledati na drugu obalu, shvatiće da postoji, Pokušaćeš da nađeš taj most, koji si uvek prezirala. Neće ga biti…
U tom nemiru, shvatićeš da je pao mrak, za koji nisi znala ni da postoji, Biće ti hladno, osetićeš strah,
Poželećeš da ti zvezde sa neba pokažu put ka kući…
Shvatićeš da ih nema na nebu.
I, kad budeš počela da tumaraš po mraku, umorna i sama, po obali koja je opasna, podići ćeš umornu glavu ka nebu, i videćeš jednu zvezdu u daljini, koja će te dovesti do mirnog mesta.
Znaj da to neće biti slučajno, da je ta zvezda tvoja.
Da sam ta zvezda ja…
