Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana živeli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako , pa sve brže i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napuštaju svoje lepo, čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je vekovima pružalo sreću.
Jedino Ljubav , postojana po prirodi, reši da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doći bolji dani kada će sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi čamci, brodovi i splavovi već su otplovili, a za pravljenje novih više vremena nije bilo. Ljubav je počela da doziva upomoć.
Nekako u to vrijeme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se - rekla je Ljubav.
- Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe Ljubavi. Ako i ti budes ušla, bojim se potonućemo - reče Bogatstvo i ode.
Ljubav je počinjala da hvata panika. Ostrvo je vise tonulo i vode je bilo više. U panici, Ljubav je i dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane bez ljubavi.
- Žao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.
Na ostrvu Ljubav već hvata očaj . Ne vidi načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se našla i to zato što je verovala u bolje sutra. Medjutim, tračak nade, ili je možda u pitanju vera, još uvijek su je nagonili da i dalje doziva u pomoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja je tuda slučajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli Ljubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok se još moglo. - I jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tužnom sudbinom .
Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to niotkuda , pojavi se neki stranac u čamcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi ruku Ljubavi. Ona udje u čamac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izasla iz čamca, zahvalila se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala natrag do obale, ali čamac sa strancem vec se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primetila Znanje kako sedi na obali. Prišla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmeši se pa joj reče:
- Kako, zar ti ne znaš? To je bilo VREME.
- Vreme? - Upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VREME - odgovori Znanje - Jer jedino je VREME sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.
