Nestalo je struje, a kakva smo država, dobro je i da je uopšte imamo. Nije ta tišina dnevne sobe jedina kriva što sam se probudio iz višečasovne "dremke", ali poziv moje drugarice jeste.
"Aco, 'ajde da se nađemo za 50 minuta kod "Jabuke". Je l' može?"
Ja se okrenem i pogledam na sat, bilo je 20:54.
"U redu", čudnog li vremena. Zašto baš za 50 minuta? To povlači pitanje "a zašto ne?" Mora li sve da se podrazumeva?
Znam zašto sam pozvan. Treba da ubacim pismo u nečije sanduče. Pismo je rođendanska čestitka, a na kraju stoji potpis "Anči", bez prezimena. Očigledno je da je to uradila baš ona jer je jedina Ana u kraju, uostalom, zna se da je zaljubljena u njega. Na pozadini su uredno napisani ime i adresa primaoca. Ona "ostaje anonimna".
Rekla mi je da njegov prolaz snima kamera, a da pismo ubacim u prolazu.
Kamera?! Jesam li ja drug ili kriminalac? Oblačim staru jaknu, kapu koju nikad ne stavljam, šal koji nije moj, a umesto farmerki, ja nosim trenerku, što ne liči na mene.
Ulice su, divnim li čudom, osvetljene. Sastali smo se kod Jabuke. Ana me je upoznala sa Anjom koja me je karakterom podsetila na Dunju, školsku drugaricu.
Došao je taj momenat, hajde da širim ljubav.
Prošao sam pored kapije i u hodu ubacio pismo u sanduče.
Rekla mi je da se ne vraćam, nego da produžim i skrenem levo.
Posao je uspešno završen.
Vraćam se kući.
Stigao sam. Koristeći mobilni, pronašao sam drugu jaknu, uzeo mp4 i ponovo izašao napolje. Hteo sam da idem po "Nelu", omiljen slatkiš moje tetke i moj takođe.
Ušao sam u tramvaj i sišao stanicu posle. Nedugo zatim, video sam momka i devojku kako se šetaju i drže za ruke. Oh, kako su srećni. Zamišljam koliko bih ja bio srećan da se tako šetam sa svojom voljenom.
Nema Nele...
"Aco, 'ajde da se nađemo za 50 minuta kod "Jabuke". Je l' može?"
Ja se okrenem i pogledam na sat, bilo je 20:54.
"U redu", čudnog li vremena. Zašto baš za 50 minuta? To povlači pitanje "a zašto ne?" Mora li sve da se podrazumeva?
Znam zašto sam pozvan. Treba da ubacim pismo u nečije sanduče. Pismo je rođendanska čestitka, a na kraju stoji potpis "Anči", bez prezimena. Očigledno je da je to uradila baš ona jer je jedina Ana u kraju, uostalom, zna se da je zaljubljena u njega. Na pozadini su uredno napisani ime i adresa primaoca. Ona "ostaje anonimna".
Rekla mi je da njegov prolaz snima kamera, a da pismo ubacim u prolazu.
Kamera?! Jesam li ja drug ili kriminalac? Oblačim staru jaknu, kapu koju nikad ne stavljam, šal koji nije moj, a umesto farmerki, ja nosim trenerku, što ne liči na mene.
Ulice su, divnim li čudom, osvetljene. Sastali smo se kod Jabuke. Ana me je upoznala sa Anjom koja me je karakterom podsetila na Dunju, školsku drugaricu.
Došao je taj momenat, hajde da širim ljubav.
Prošao sam pored kapije i u hodu ubacio pismo u sanduče.
Rekla mi je da se ne vraćam, nego da produžim i skrenem levo.
Posao je uspešno završen.
Vraćam se kući.
Stigao sam. Koristeći mobilni, pronašao sam drugu jaknu, uzeo mp4 i ponovo izašao napolje. Hteo sam da idem po "Nelu", omiljen slatkiš moje tetke i moj takođe.
Ušao sam u tramvaj i sišao stanicu posle. Nedugo zatim, video sam momka i devojku kako se šetaju i drže za ruke. Oh, kako su srećni. Zamišljam koliko bih ja bio srećan da se tako šetam sa svojom voljenom.
Nema Nele...