Рука и рукавица, феномен десног и левог који је наизглед нешто сасвим уобичајено али који пред филозофију поставља сложена, скоро нерешљива питања.
Интересантно да први који је на то указао тј. Имануел Кант, то није урадио у свом главном делу "Критика чистог ума", већ тек у каснијим коментарима те исте критике или у "Пролегоменама за сваку будућу метафизику".
Ради се о томе да ако имамо пред собом две потпуно исто дефинисане ствари. Дакле исте тежине, величине, потпуно истих димензија, истог састава, исте боје, све исто.
Ако, дакле, имамо таква два тела можемо бити сигурни да се те две ствари могу и користити на исти начин, па и ући у исти калуп тј. преклопити се једна преко друге. Међутим, на своје изненађење видећемо да је то заправо немогуће. Јер ове две ствари, иако смо мислили да су у свему исте, заправо нису исте, нису "конгруентне" лепше речено.
Ову чињеницу је Кант искористио као једну од потврда поделе на појаву и ствар по себи, јер она показује да у предмету који опажамо има нечег што региструјемо као однос у простору, као однос према нашој чулности али које не можемо да дефинишемо као унутрашњу разлику, које не можемо да појмимо сем као просторни однос према нама као посматрачима.
Шта је та разлика сама по себи ван сваког опажања а коју не можемо никако да дефинишемо осим као релативну, као однос према нама, нашој чулности? Шта је то што две потпуно исте рукавице чини различитим и то само кроз однос према нашој чулности?
Питање је без одговора а то показује да опажај не исцрпљује суштину ствари самих по себи, већ да има нечег у стварима што се објективише само кроз однос према нашој чулности али што је само по себи изван домета опажања и сазнања. Јер да није тако, у опису ове две рукавице могли би унети и предикат који описује и ту разлику, а који не захтева да употребимо експеримент или да упоређујемо две рукавице тако што ћемо их поставити испред себе да бисмо схватили да оне нису у нечему исте.
Не знам како је вама али није баш лако схватити поенту ових Кантових мисли поготову што нам је апсолутни доказ поделе на појаву и ствар по себи дао још Џорџ Барили својом ко релативношћу субјекта и објекта на много јаснији начин. Међутим, као показатељ нечега другог, оне веома вреде. Наиме, ово нам показује односе у простору као квалитете или да су разлике у простору сличне разликама неких боја, тонова, мириса, укуса. Или да је правац заправо осећај који се тек путем проласка кроз форме опажања објективише у линију. Бергсон је вођен овим изнео мисао да животиње заправо не опажају просторне односе као ми, већ као што смо ми свесни десног и левог помоћу својеврсног осећаја, оне су исто тако свесне правца. То би могло да објасни њихово мистериозно сналажење у простору, птице селице и слично.
Ипак, и поред тога, и пре свега сам отворио ову тему јер ме је ова слика на коју сам наишао заинтригирала.
Ради се гиф слици девојке у 32 фрејма која се окреће. Сада се поставља питање у ком смеру се окреће? Да ли у смеру казаљке на сату или супротно?
Покушајте:
Посматрајте њено окретање и у једном тренутку видећете да је променила смер окретања у лево или десно и тако наизменично.
Да ли је ова слика заправо доказ Кантових мисли о руки и рукавици и о подели на појаву и ствар по себи? Јер, овде имамо очигледан приказ нечега несхватљивог.
Да ли ја пред киме се ова девојка ево сада окреће у лево, то исто чини и неком другом пред киме се можда у исто то време окреће у десно?
Шта је истина. Шта је реално у томе и да ли нам ово можда показује деловање нечега из трансцендентног света ствари по себи? Да ли је ово мали додир метафизичке суштине коју нам форме нашег сазнања сакривају?
Интересантно да први који је на то указао тј. Имануел Кант, то није урадио у свом главном делу "Критика чистог ума", већ тек у каснијим коментарима те исте критике или у "Пролегоменама за сваку будућу метафизику".
Ради се о томе да ако имамо пред собом две потпуно исто дефинисане ствари. Дакле исте тежине, величине, потпуно истих димензија, истог састава, исте боје, све исто.
Ако, дакле, имамо таква два тела можемо бити сигурни да се те две ствари могу и користити на исти начин, па и ући у исти калуп тј. преклопити се једна преко друге. Међутим, на своје изненађење видећемо да је то заправо немогуће. Јер ове две ствари, иако смо мислили да су у свему исте, заправо нису исте, нису "конгруентне" лепше речено.
Ову чињеницу је Кант искористио као једну од потврда поделе на појаву и ствар по себи, јер она показује да у предмету који опажамо има нечег што региструјемо као однос у простору, као однос према нашој чулности али које не можемо да дефинишемо као унутрашњу разлику, које не можемо да појмимо сем као просторни однос према нама као посматрачима.
Шта је та разлика сама по себи ван сваког опажања а коју не можемо никако да дефинишемо осим као релативну, као однос према нама, нашој чулности? Шта је то што две потпуно исте рукавице чини различитим и то само кроз однос према нашој чулности?
Питање је без одговора а то показује да опажај не исцрпљује суштину ствари самих по себи, већ да има нечег у стварима што се објективише само кроз однос према нашој чулности али што је само по себи изван домета опажања и сазнања. Јер да није тако, у опису ове две рукавице могли би унети и предикат који описује и ту разлику, а који не захтева да употребимо експеримент или да упоређујемо две рукавице тако што ћемо их поставити испред себе да бисмо схватили да оне нису у нечему исте.
Не знам како је вама али није баш лако схватити поенту ових Кантових мисли поготову што нам је апсолутни доказ поделе на појаву и ствар по себи дао још Џорџ Барили својом ко релативношћу субјекта и објекта на много јаснији начин. Међутим, као показатељ нечега другог, оне веома вреде. Наиме, ово нам показује односе у простору као квалитете или да су разлике у простору сличне разликама неких боја, тонова, мириса, укуса. Или да је правац заправо осећај који се тек путем проласка кроз форме опажања објективише у линију. Бергсон је вођен овим изнео мисао да животиње заправо не опажају просторне односе као ми, већ као што смо ми свесни десног и левог помоћу својеврсног осећаја, оне су исто тако свесне правца. То би могло да објасни њихово мистериозно сналажење у простору, птице селице и слично.
Ипак, и поред тога, и пре свега сам отворио ову тему јер ме је ова слика на коју сам наишао заинтригирала.
Ради се гиф слици девојке у 32 фрејма која се окреће. Сада се поставља питање у ком смеру се окреће? Да ли у смеру казаљке на сату или супротно?
Покушајте:
Посматрајте њено окретање и у једном тренутку видећете да је променила смер окретања у лево или десно и тако наизменично.
Да ли је ова слика заправо доказ Кантових мисли о руки и рукавици и о подели на појаву и ствар по себи? Јер, овде имамо очигледан приказ нечега несхватљивог.
Да ли ја пред киме се ова девојка ево сада окреће у лево, то исто чини и неком другом пред киме се можда у исто то време окреће у десно?
Шта је истина. Шта је реално у томе и да ли нам ово можда показује деловање нечега из трансцендентног света ствари по себи? Да ли је ово мали додир метафизичке суштине коју нам форме нашег сазнања сакривају?
Poslednja izmena:
