Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Jedan hiperaktivan dan u mom mozgu

Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари

Oceni ovaj blog
Јесам ли у праву када кажем да свако воли да сања? Вероватно нисам. Снова има разних- неко сања лепе снове, неко ружне, неко све одједном, а неко уопште и не сања (некад завидим тим људима што не сањају, а некад се питам треба ли да им завидим). Постоје разна питања у вези снова. Некако се најчешће питамо шта сањамо и зашто. Ево, ја сам синоћ сањала једну свадбу, на којој сам била још 2002. године и на тој свадби типа кога нисам видела бар 3 године и о коме ништа не знам. Прво смо се смејали до суза, а после смо седели и причали, објашњавали неке ствари.Кад сам се пробудила упитала сам се зашто сам баш њега сањала. Онда се сетих да сам јуче на фејсу случајно угледала његов профил на листи мојих пријатеља. Ок, помислих- кажу људи да човек често сања оно што види преко дана, или оно што му се дешава. Што му се дешава? А шта се то дешава? Дефинитивно јуче нисам ишла на свадбу. Дефинитивно је та свадба била пре целих осам година. Шта има сад да је сањам? Дефинитивно тог типа нисам видела три године и сада не знам ништа о њему. Шта ли се дешава с њим? Где ли је? И, одједном, мени сине! Знам зашто сам га сањала! Очигледно је да ме још увек мучи питање које сам поставила себи неких давних дана- да ли је требало да ...? И сетих се тад да се тај разговор прекинуо баш у том тренутку, када смо обоје чекали одговор на то питање-ја његов, а он мој. Е, онда, када сам схватила ѕашто сам сањала, дошло ми је да себи опалим шамар. Зар опет? Шта ми више треба то? Толико је ликова прошло кроѕ мој живот, што квалитетних, што будала и кретена, а ја се опет, подсвесно, или полусвесно, или сасвим свесно, враћам тим старим данима! Коме није досадно да се стално сећа шта је било? Мени. Очигледно, иако покушавам да убедим себе да није тако и често мислим да сам успела у томе. А онда се пробуди моје ја и демантује сва моја убеђења.
А, кад смо већ код вашаришта и вашара и битних и небитних ствари- сетила сам се нечега. Кад сам била мала био је обичај да се сваке године иде на вашар. То је било нешто беѕ чега као да се није могло. Није било ѕамисливо да се не оде на вашар, макар на један дан, углавном вече. Никада нећу ѕаборавити како сам вриштала од стаха чим би ме ставили на љуљашку (да, добро сте прочитали, обичну љуљашку), како сам се на смрт преплашила моторића или како сам цмиѕдрила и досађивала да ми се купи Барбика. И купили су ми, али не ону што сам ја хтела- са дугом плавом косом, него неку другу, са кратком, смеђом. Играла се с њом неколико дана и после јој ишчупала ноге и направила неку фенси фриѕуру. Твистер сам посматрала као осмо светско чудо и то сам једино хтела да пробам, али моји родитељи, поучени пређашњим искуством са љуљашкама, нису смели да ме пусте.
Дошле су године када је, на жалост, та лепа навика одласка на вашар морала да буде заборављена. Или бар повучена у неки други план. Остало је сећање на све те дечије уѕдахе око вашара и на укус шећерне вуне. Остао је и један мој мали обичај, ритуал, како ја волим да кажем. Кад год одем негде где се продаје шећерна вуна, обавеѕно купим једну и обавеѕно је поједем целу. Тако сам се летос улепила истом на турниру у малом фудбалу у Пироту у улици Танаска Рајића, да сам се после једва опрала, али то је драж. То се не да описати речима. Неке такве ствари доказују да свако у себи носи парче малог неба, сачуваног за једно дете, које је некада давно нестало, али ће се вратити, или је већ ту и живи у нама.
Једном су нам на вашару нудили куцу- била је то прелепа мала браон куца, која је коштала милијарду динара. То је, ваљда, била та последња година када смо испоштовали традицију. Нисмо могли да је купимо. А и већ смо кући имали Јоцу. Кад се само сетим, колико смо кућних љубимаца имали- седам паса, шест мачака којих се сећам, т.ј. седам, а ко ѕна колико их је побегло од мене јер сам била прави мали монструм ѕа мачке, четири папагаја. Пас, мачка и папагаји су живели у једној соби. Подносили су се међусобно- принудно. Астор, наш далматинац, је умео да се подноси и сам са собом и то веома често, па се пар пута пео на сто да види шта ту има, па ми сваког дана седимо за столом. Некако је ваљда скапирао да на столу стално има хране, па се, јадничак, понадао да ће пронаћи тај рај. Али мућак!
Колико ствари у животу имамо, ту су, поред нас, увек на дохват руке, а оценимо њихову вредност тек када оне нестану, када почну да нам фале... И када знамо да се више неће вратити. Имала сам једног мачка, звао се Мирко. Последњих неколико месеци пре његовог мистериоѕног нестанка стално се дешавало да, иако сам ја ту- поред њега, он почне да шета по собама и да ме мјауком тражи. Смирио би се тек када му се одазовем. Какав је то доказ љубави... Њему је било стало, а ја сам све некако схватила здраво за готово- искрено сам веровала да он не може да умре, да је посебан и надасве јединствен на овом свету. Али нисам га ценила онолико колико је требало. Много пута је тражио пажњу, а ја бих га шутнула. Није се љутио. Као да је разумео... Тачно је знао шта сме, а шта не сме. Причала сам с њим. Пуно сам причала. Сада га се стално сетим јер, кад немам с ким да причам, дође ми да причам сама са собом, јер њега нема да ме слуша. Али још увек не верујем да је умро и надам се да ће се вратити. А Астор је волео Бору Дугића. Зато га сад и ја волим. Подсети ме на њега. А, кад смо већ код Боре Дугића и код његове музике што природу тако лепо дочарава, мислим да бих требало ових дана да одем до реке. Тамо сам водила све своје псе, Шана је била слепа и упала је у коприве тамо. Од онда, кад год бих је повела у том правцу хтела је да се беси. Шта сам ја ѕнала да је она слепа- била баш лепо, дебело кученце када ми ју је друг поклонио ѕа осми март (он је нашао испред гимнаѕије), донела сам је у кутијици из града.
А, кад смо већ код снова и код тога зашто их сањамо, да ли се некоме некада десило да сања свеце? Или неки праѕник? Зашто сањамо такве ствари? Да ли ти снови стварно имају намеру да нам нешто кажу? Да ли снови, као нешто што није људско биће, уопште могу да имају намеру да нам нешто кажу, или су они, једноставно, репродукција наших мисли? Има ли у њима предсказања? Зашто бих иначе сањала празнике и неке ствари о којима апсолутно појма немам?
Сад, када све ово лепо исписах, питам се шта је ту чудно... Небитних ствари, наиѕглед небитних- довољно. Много пута сам желела да отворим моѕгове свих оних људи које видим на вашару- да видим шта има у њима, о чему брину, размишљају. Увек ме је одушевљавала та маса људи која се у та три дана окупи на једном месту. Док нисам довољно порасла да бих могла да схватим да није важна количина, него квалитет. Сада се питам: ѕашто би ме то интересовало, те туђе мисли око ствари које се мене уопште не тичу?

Pošalji "Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари" na Facebook Pošalji "Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари" na Google Pošalji "Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари" na My Yahoo! Pošalji "Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари" na Live Pošalji "Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари" na MySpace Pošalji "Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари" na Twitter Pošalji "Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари" na Digg Pošalji "Вашариште чудних и помало небитних (?) ствари" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari