Koliko bliski možemo biti sa strancem koji nam je drag? Koliko smemo? Onoliko koliko dva broda koja se sretnu nasred okeana pa promene kurs da bi neko vreme plovili zajedno jedan kraj drugog, blizu, bez dodira... Dva različita broda na putu ka različitim lukama, izašla iz različitih luka, kao začarani plove i čekaju neizbežno: shvatanje različitog smisla i pravca!
Koliko je samo lepote u praznini prostora između sadašnjeg i budućeg trenutka... Kad oboje igramo svoju ulogu posmatrača, koji procenjuje pre svega sebe a onda onog drugog. Vredimo li trenutaka koje dobijamo, sekunde koja traje minut, minuta koji traje čas, dana koji traje godinu? A opet tako kratko do neizbežnosti podizanja brana od visokih zidova drugačijih reka i planina u nama, zidova posutih staklom i brava zabravljenih katancima!
Ko ima kontrolu? Ljudskost u nama i neki drugi i drugačiji trenuci i ljudi ostavljeni na čas na obalama s kojih smo pobegli samo da bismo se vratili? Kad naše racionalno Ja pobedi naše osećajno Ja. Poraz ili pobeda? Ako pamtimo da je u jednom trenu dužem od večnosti postojala radost toliko slična zaslepljujućoj svetlosti da smo morali skrenuti pogled; poraz je pobeda.
I makar znali da iznad lebdi nebo slabašnim daškom pogrešnog. I vremena i prostora. Svejedno, ni to malo ne zaslužuje raspinjanje niti sakaćenje pogrešnim rečima, ni jezicima, ni meridijanima. Samo prećutno poverenje i poštovanje, vrhovi na koje ćemo se posle moći popeti. Neka, onda, brodovi odlaze na različite strane u vreme najveće radosti za oboje. Bez tuge. Jer su uvodi u nova sretanja, čitava serija novih uvoda... Jedini mogući počeci koji se produžavaju u beskonačnost bez svršetaka.
Da se sve iznova kreće i razvija, da ne bi uvenulo od stajanja... Surovi bi bili i oštri ti rastanci da ih ne prati simfonija predosećanja novog početka plovidbe dva broda što jedno vreme plove tako blizu... I imaju viziju nečeg predivnog što bi moglo biti na obzorju, makar znali da tamo nikada neće zajedno stići, ali bez straha da se nikad neće vratiti zbog stalne borbe s oblacima i tamnih senki ograničenih vremenom...
U kasnom, čudesnom trenutku, proganja me šahovska metafora, sve vreme; svaka strana ima svoj sopstveni cilj. Onda kad isključuje jedna drugu i srednji deo igre kada se borba pojačava, razvija, i kad obe strane gube delove i deliće sebe i obe slabe. I kraju igre u kojoj jedna strana parališe drugu u konačnosti zakona partije. Kao života...
Odričem se metafore. Ja biram sonatu. Ne dam da zbog svih razlika kralj i kraljica budu izgubljeni a pesma talasa dva broda budu ućutkana. Hoću da poznaju svetove kojih se neki plaše da dodirnu i štapom. Plaše se da se oslobode svog mrtvog tereta - sebe! Takvi nemaju šta da izgube osim sopstvenog oklopa koji ih štiti od bola. Skidam oklop i puštam da bol teče, da se talasa i peni, jer napolju pada mrak. Koji po redu?
Koliko je samo lepote u praznini prostora između sadašnjeg i budućeg trenutka... Kad oboje igramo svoju ulogu posmatrača, koji procenjuje pre svega sebe a onda onog drugog. Vredimo li trenutaka koje dobijamo, sekunde koja traje minut, minuta koji traje čas, dana koji traje godinu? A opet tako kratko do neizbežnosti podizanja brana od visokih zidova drugačijih reka i planina u nama, zidova posutih staklom i brava zabravljenih katancima!
Ko ima kontrolu? Ljudskost u nama i neki drugi i drugačiji trenuci i ljudi ostavljeni na čas na obalama s kojih smo pobegli samo da bismo se vratili? Kad naše racionalno Ja pobedi naše osećajno Ja. Poraz ili pobeda? Ako pamtimo da je u jednom trenu dužem od večnosti postojala radost toliko slična zaslepljujućoj svetlosti da smo morali skrenuti pogled; poraz je pobeda.
I makar znali da iznad lebdi nebo slabašnim daškom pogrešnog. I vremena i prostora. Svejedno, ni to malo ne zaslužuje raspinjanje niti sakaćenje pogrešnim rečima, ni jezicima, ni meridijanima. Samo prećutno poverenje i poštovanje, vrhovi na koje ćemo se posle moći popeti. Neka, onda, brodovi odlaze na različite strane u vreme najveće radosti za oboje. Bez tuge. Jer su uvodi u nova sretanja, čitava serija novih uvoda... Jedini mogući počeci koji se produžavaju u beskonačnost bez svršetaka.
Da se sve iznova kreće i razvija, da ne bi uvenulo od stajanja... Surovi bi bili i oštri ti rastanci da ih ne prati simfonija predosećanja novog početka plovidbe dva broda što jedno vreme plove tako blizu... I imaju viziju nečeg predivnog što bi moglo biti na obzorju, makar znali da tamo nikada neće zajedno stići, ali bez straha da se nikad neće vratiti zbog stalne borbe s oblacima i tamnih senki ograničenih vremenom...
U kasnom, čudesnom trenutku, proganja me šahovska metafora, sve vreme; svaka strana ima svoj sopstveni cilj. Onda kad isključuje jedna drugu i srednji deo igre kada se borba pojačava, razvija, i kad obe strane gube delove i deliće sebe i obe slabe. I kraju igre u kojoj jedna strana parališe drugu u konačnosti zakona partije. Kao života...
Odričem se metafore. Ja biram sonatu. Ne dam da zbog svih razlika kralj i kraljica budu izgubljeni a pesma talasa dva broda budu ućutkana. Hoću da poznaju svetove kojih se neki plaše da dodirnu i štapom. Plaše se da se oslobode svog mrtvog tereta - sebe! Takvi nemaju šta da izgube osim sopstvenog oklopa koji ih štiti od bola. Skidam oklop i puštam da bol teče, da se talasa i peni, jer napolju pada mrak. Koji po redu?
