Usne su mi dve krvave rane,
dva bela goluba na bodljikavoj žici.
Sećanja boje ove sive dane,
k'o pale zvezde tinjaju svici.
Svašta sam skrila pod tepihom mojim,
a sve što sam skrila, da l' čuvam od sebe?
I znam da je ludo što sebe se bojim,
k'o strahom u prazno da gubim i tebe.
Još su mi usne dve krvave rane,
dva pala cveta na grobu junaka.
Jeftinom temperom krečim sve mane,
k'o malo dete plašim se mraka.
Dahom se trudim vetar da pratim,
začikujem munje zbog njihovog bljeska.
Ili da pokušam kišu da shvatim,
da potopim sopstvene kule od peska?
Još su mi usne dve krvave rane,
što pamte sve rastanke na oštrici zore.
Možda me varaju ptice sa grane,
al' kao da svici sve jasnije gore...?
Pepeo bacam u sopstvene oči.
Lepak na usne, da ostanem nema.
Neke su misli teže od noći.
Nekoj je reči bolje da drema.
Još su mi usne dve krvave rane,
što lažu k'o pera u krilima straha,
što hrabrosti nemaju, pa tuđom se hrane,
a više bi volele da nemaju daha...
Životinje beže kad' vatru im podarim,
svi okreću leđa kad ispružim ruku.
Šmirglu u šake, da srce pokvarim,
da sakrijem istinu u graktanja buku.
Još su mi usne dve krvave rane,
što ne kažu ništa, a svašta bi htele,
što muče se, jadne, da grakću k'o vrane,
što sanjaju više neg' što bi smele.
Da prozor otvorim, osmeh da udahnem?
Možda i grešim, al' grešci se smejem.
I srećna sam što danas neću da ustuknem,
što bar ovog dana ja sunce grejem.
Još su mi usne dve krvave rane,
srce mi misli u srču razbija.
Zapisujem ove maglovite dane,
jer papir mi ovaj sve slutnje upija.
dva bela goluba na bodljikavoj žici.
Sećanja boje ove sive dane,
k'o pale zvezde tinjaju svici.
Svašta sam skrila pod tepihom mojim,
a sve što sam skrila, da l' čuvam od sebe?
I znam da je ludo što sebe se bojim,
k'o strahom u prazno da gubim i tebe.
Još su mi usne dve krvave rane,
dva pala cveta na grobu junaka.
Jeftinom temperom krečim sve mane,
k'o malo dete plašim se mraka.
Dahom se trudim vetar da pratim,
začikujem munje zbog njihovog bljeska.
Ili da pokušam kišu da shvatim,
da potopim sopstvene kule od peska?
Još su mi usne dve krvave rane,
što pamte sve rastanke na oštrici zore.
Možda me varaju ptice sa grane,
al' kao da svici sve jasnije gore...?
Pepeo bacam u sopstvene oči.
Lepak na usne, da ostanem nema.
Neke su misli teže od noći.
Nekoj je reči bolje da drema.
Još su mi usne dve krvave rane,
što lažu k'o pera u krilima straha,
što hrabrosti nemaju, pa tuđom se hrane,
a više bi volele da nemaju daha...
Životinje beže kad' vatru im podarim,
svi okreću leđa kad ispružim ruku.
Šmirglu u šake, da srce pokvarim,
da sakrijem istinu u graktanja buku.
Još su mi usne dve krvave rane,
što ne kažu ništa, a svašta bi htele,
što muče se, jadne, da grakću k'o vrane,
što sanjaju više neg' što bi smele.
Da prozor otvorim, osmeh da udahnem?
Možda i grešim, al' grešci se smejem.
I srećna sam što danas neću da ustuknem,
što bar ovog dana ja sunce grejem.
Još su mi usne dve krvave rane,
srce mi misli u srču razbija.
Zapisujem ove maglovite dane,
jer papir mi ovaj sve slutnje upija.
Hvala na lepim željama 