Jedini preziveli u jednom brodolomu nekako je dospeo na malo pusto ostrvo.
Svakodnevno se molio Bogu da mu posalje nekako pomoc i spase ga vecnog zatocenistva…
Spas nikada nije stizao…
Prolazili su meseci..
Napokon je poceo je da gradi kolibu, da se sakrije od kise i da sacuva ono malo stvari koje su mu preostale.
Na kraju koliba je bila sagradjena i on je otisao da lovi nesto da bi jeo.
Ali avaj, kada se vratio video je da se koliba zapalila i cele izgorela, zajedno sa ono malo stvari koje su mu bile preostale.
Poceo je da cupa kose od jada, da pita Boga zasto ga je tako kaznio, da trci po pustoj plazi i narice…
Na kraju je, umoran i pretuzan, zaspao na pesku.
Sutra, dok je svitala zora, robudio ga je zvuk sirene sa nekog broda koji se priblizavao ostrvu.
Poceo je da se veseli i skace od srece: stigao je spas!
“Kako ste znali da sam ovde?” upitao je presrecan kpetana broda..
“Pa videli smo dim i znali smo da nekoga ima!” odgovorio mu je kapetan.
Lako je klonuti duhom i iznervirati se. Lako je psovati i huliti.... Ali, nikada ne treba da izgubimo razum, jer svaka nasa patnja je nova stepenica na kojoj se ucimo i obogacujemo nas zivot. Neki put se preko trnja stize do zvezda.
Ne zaboravimo da je nekada, kada nam izgori kolibica, to samo znak da dolaze bolji i srecniji dani iza toga.
Iza kise uvek dolazi Sunce....
