Sedim sam u sobi,
dok noc polako pada,
stihove ove pisem ,
i pitam se gde li si sada.
Moje misli nisu samnom,
nisu tu u sobi ,
negde su daleko,
ko zna ko ih vodi.
Lutaju po prostranstvima,
traze mir i slobodu,
u stvarnosti toga nema,
zato uvek negde odu.
A kada se one ,
ponovo u sobu vrate,
sve zbog srca punog tuge,
one opet pate.
Pate zbog lepote njene,
zbog ljubavi izgubljene,
zbog neprospavanih noci,
i nadanja da ce doci.
dok noc polako pada,
stihove ove pisem ,
i pitam se gde li si sada.
Moje misli nisu samnom,
nisu tu u sobi ,
negde su daleko,
ko zna ko ih vodi.
Lutaju po prostranstvima,
traze mir i slobodu,
u stvarnosti toga nema,
zato uvek negde odu.
A kada se one ,
ponovo u sobu vrate,
sve zbog srca punog tuge,
one opet pate.
Pate zbog lepote njene,
zbog ljubavi izgubljene,
zbog neprospavanih noci,
i nadanja da ce doci.
