Kupila sam si sinoc knjigu.... Da, SEBI sam kupila knjigu, nakon sto godina, bez razloga; nije mi ni rodjendan, ni godisnjica mature, niti mi treba za posao ili vec takvo nesto s ciljem da se obrazujes. Knjiga. The Book. TimesNewRoman na papiru, belom, pravom. Istina, podseca ona na monitor, flat, mat, ali tako je... dodirljiva i listljiva i mirisljava. Za razliku od njega koji mirise samo jedan dan na novi kucni aparat. Steta, volim taj miris.
No dobro, "primim" se jos sinoc na citanje s planom da bar par sati danasnjeg dana provedem u nekom parku. Ili bar napolju.
I kako sam jutros nesto kratko izasla, zakljucim jos jednom kako je velika steta da propustam to naprasno sunce, tu savrsenu boju dana. Vratim se, upetljam u neke poslove, hm, uzmem Knjigu i..... Sto su dalje odmicala slova sve sam se vise mrzela sto ne izadjem jer me neki dan hvatala nikad-nece-zatopliti panika. I taman kad sam zakljucila kako sam najgora i najmizernija osoba na svetu i kako uopste nije trebalo da ustajem iz kreveta niti da znam uopste kakav je dan desilo se nesto... nepredvidjeno. Otprilike je po necemu slicno jednoj sceni iz filma koji ne znam kako se zove, gde se Clive Owen kladi sa Jenny Aniston u 20 $ da ce je poljubiti bez dodira usana. Ona sva u cudu pita kako a on je, naravno, poljubi i kaze da je upravo izgubio 20$ :-)
Znam, najtrapavije moguce sam objasnila scenu ali u meni je probudila jednu bas slatku emociju. Mnogo dobra fora. Steta sto je nikada nisam upotrebila iako jesam imala nameru. Ali ne i twenty bucks, hahaha.
I tako, taj mali... ta mala slatka situacija ucinila je potpun preokret mom selfgadjenju. A trajala je samo minut i 19sec! Tako bar pise u mom telefonu. Ne, zapravo je trajala onih 19sec. Ne mogu vam bas tacno otkriti sta je to bilo ali pocelo je sa: "Onda, kako je bilo na skijanju?" i u naredne 3-4 recenice razvilo se u potpuno neocekivanom pravcu i o potpuno nepredvidjenoj temi. Skrivenoj. A razumljivoj. Doduse, razumljivoj samo ucesnicima razgovora. Zato vam necu ni ispricati :-)
I da, nema nikakve veze sa onom gore scenom, ni sa Clive Owen-om ;-)
No dobro, "primim" se jos sinoc na citanje s planom da bar par sati danasnjeg dana provedem u nekom parku. Ili bar napolju.
I kako sam jutros nesto kratko izasla, zakljucim jos jednom kako je velika steta da propustam to naprasno sunce, tu savrsenu boju dana. Vratim se, upetljam u neke poslove, hm, uzmem Knjigu i..... Sto su dalje odmicala slova sve sam se vise mrzela sto ne izadjem jer me neki dan hvatala nikad-nece-zatopliti panika. I taman kad sam zakljucila kako sam najgora i najmizernija osoba na svetu i kako uopste nije trebalo da ustajem iz kreveta niti da znam uopste kakav je dan desilo se nesto... nepredvidjeno. Otprilike je po necemu slicno jednoj sceni iz filma koji ne znam kako se zove, gde se Clive Owen kladi sa Jenny Aniston u 20 $ da ce je poljubiti bez dodira usana. Ona sva u cudu pita kako a on je, naravno, poljubi i kaze da je upravo izgubio 20$ :-)
Znam, najtrapavije moguce sam objasnila scenu ali u meni je probudila jednu bas slatku emociju. Mnogo dobra fora. Steta sto je nikada nisam upotrebila iako jesam imala nameru. Ali ne i twenty bucks, hahaha.
I tako, taj mali... ta mala slatka situacija ucinila je potpun preokret mom selfgadjenju. A trajala je samo minut i 19sec! Tako bar pise u mom telefonu. Ne, zapravo je trajala onih 19sec. Ne mogu vam bas tacno otkriti sta je to bilo ali pocelo je sa: "Onda, kako je bilo na skijanju?" i u naredne 3-4 recenice razvilo se u potpuno neocekivanom pravcu i o potpuno nepredvidjenoj temi. Skrivenoj. A razumljivoj. Doduse, razumljivoj samo ucesnicima razgovora. Zato vam necu ni ispricati :-)
I da, nema nikakve veze sa onom gore scenom, ni sa Clive Owen-om ;-)
..mada..možda i preterujem, sad se sećam jedne dobre...8)
..i to bez detalja..
