Лавиринт

Ходнике су правили зли људи,
а границе високих бедема,
јецај су сваке изгубљене лутке
које су мамац за све минотауре
за боли, битке и људе бауке!

Херојев реп везан је конопцем
корак му је тихи, уплетени спас,
душа му је и ватра и нож
а око сузом не пушта ни глас.

Он корача храбро и корацима сања,
кад зачу лапот и зов бика тога
ту страшну рику и јару дерања,
ту угледа сенку крвавога рога,
ту легенду из бапских нагађања.

То није крв његове драге,
то није гнев у оку овог вола,
то је жалост и туга преголема,
та туга усамљеничког ропства
због бедног света без иједног друга.

Клекну пред њега и човек и бик,
у том створу митског обличја,
поклони му стид и пару из ноздрва,
па чак и онај тужни воловски рик.

Херој стаде згранут, зачуђен,
приликом том, из појаса тргу нож,
и руком том исече га као рогоз,
и остави му поклон дубоко у врату,
а крв по лавиринту шикљала је скроз.

Ходници су прављени за људе,
границе су високих бедема,
у којем су јецале две изгубљене лутке,
и сви мамци за боли, битке,
за лепотицу и звер, за људе бауке.
 
Odlichno osim zadnje:

(moja prepravka u latinici)

Ходници ipak прављени за људе,
границе су to високих бедема,
у којем bi јецале две изгубљене лутке,
и сви мамци iz болa razvili bi битке,
za лепотицу и звер da nisu бауке.
 

Back
Top