Хомосексуалност и педерастија су пример ограничења психологије као науке јер су
1) Генерализовани као појава која има различите узрочнике
2) Проглашени „сасвим нормалним варијететом“...
Да то није тако и да „политичка коректност“ ништа не решава можемо закључити здраворазумским размишљањем на тему – шта проузрокује хомосексуалност?
Урођена хомосексуалност – то је заправо оно на шта „политички коректни“ психолози, те бројна и све утицајнија геј удружења своде ову појаву. Још је пре сто година Ото Вајнигер уочио да не постоје „апсолутни мушкарац и апсолутна жена“. Тако да се „пол и род разликују“, како би закључили неки постмодерни мислиоци. Практично то значи да ће женскасти мушкарац тражити мушкобањасту жену, и обрнуто. У екстремнијим случајевима особа има толико особина супротног пола, да постаје природна тежња ка особама пола коме „припада“. Ово је сасвим јасно грешка природе која се не може лечити, а можда се може исправити променом пола. Наравно, такве особе се могу оставити у свом „опредељењу“.
Патолошка или трауматолошки изазвана педерастија – сасвим је могуће да је овакво „опредељење“ изазвано неком траумом у детињству због које су нормални односи са супротним полом постали огавни и психолошки одбојни. Овакво стање је комбиновано са другим психолошким сметњама и сексуалним девијацијама. Педофилија и друге настраности могу такође имати овај корен. Али да ли се сматра „нормалним“ ако траумом изазвано понашање остаје на нивоу који није кривично санкционисан? Да ли то значи да овакве људе не треба лечити?!? Метода прималног крика је давала резултате у оваквим случајевима.
Психо-социјална педерастија – постоје случајеви када односи са супротним полом једноставно нису могући, или их није лако остварити. У том случају се нормални односи компензују оним „истосмерним“. У неким културама мушкарац може имати легално више жена. Онда је логично да неки остану „суви“, ако жена има колико и мушкараца. Такође, у одређеним околностима као што су дуготрајна војна служба или припадност испосничким редовима ови контакти су формално забрањени или практично спречени. Овде се треба сетити да постоје и друге компензације. Није ли старински израз за педерастију содомија – која иначе покрива однос са животињама. Јасно је колико су ове појаве повезане. Само што зоофили још не парадирају...
Културолошка или помодна хомосексуалност – постоје случајеви у којима је однос са истим полом једноставно „in“. Већ је опште место да геј лоби држи поједина занимања – менекени, модни креатори... Такође лезбејство се у извесној мери промовише јер га многи мушкарци сматрају занимљивим за гледање. Одређене рок звезде су вероватно из најобичније позе постајале педери, односно бисексуалци. Према ономе што знам једино је античка култура имала и у својој развојној фази педерастију као идеал. Међутим, код свих култура које улазе у терминалну фазу декадентне цивилизације ово се појављује. Код Арапа смо имали овакву појаву педера који су иначе чак имали по неколико жена и односе са њима. Вероватно је у великим кинеским и индијским градовима некад било пуно оваквих појава. То је зато што приликом развоја културе се живот једноставно осећа, а у цивилизацији се све рационалистички промишља. Тако човек и код најосновнијих природних нагона поставља питање – зашто тако, а зашто не овако... Губи се воља и за самим животом и то је коначно крајња последица декаденције.
Сад се поставља питање шта се може закључити. Поменути Ото Вајнигер је дао своје објашњење хомосексуалности у случају „грешака природе“. Али приметио је још и он да особе јасно изражених полних карактеристика постају „истосмерне“. Он је ову појаву назвао педерастија и додао да нема баш никаквог закључка зашто је то тако. А савремена психологија све своди на први случај.
У првом случају лечење је немогуће (осим промене пола) и често непотребно. Али да ли то оправдава парадирање оваквих „различитости“. И монголоиди су различити па тиме не парадирају. Такође и хемофиличари и слепи за боје... Други случај је могуће, а често и потребно лечити, да би се избегло испољавање других поремећаја. Трећи случај се може сам излечити променом околности, осим ако је дошао у сферу патолошког. Најзад, последњи случај је болест друштва и то вероватно неизлечива. Културе старе и умиру. Старење и смрт су неизлечиве болести. То је само симптом једне шире појаве коју треба регистровати и на основу тога донети закључке. То што се ови и сви остали случајеви једне појаве своде на „сасвим нормални варијетет“ је само још један доказ декаденције. То што се овим „варијететом“ парадира, а његови носиоци су веома милитантни и ригидни када неко другачије гледа на ту појаву.
Индивидуално, можда је могуће окретање другој култури, ако је она на видику...
1) Генерализовани као појава која има различите узрочнике
2) Проглашени „сасвим нормалним варијететом“...
Да то није тако и да „политичка коректност“ ништа не решава можемо закључити здраворазумским размишљањем на тему – шта проузрокује хомосексуалност?
Урођена хомосексуалност – то је заправо оно на шта „политички коректни“ психолози, те бројна и све утицајнија геј удружења своде ову појаву. Још је пре сто година Ото Вајнигер уочио да не постоје „апсолутни мушкарац и апсолутна жена“. Тако да се „пол и род разликују“, како би закључили неки постмодерни мислиоци. Практично то значи да ће женскасти мушкарац тражити мушкобањасту жену, и обрнуто. У екстремнијим случајевима особа има толико особина супротног пола, да постаје природна тежња ка особама пола коме „припада“. Ово је сасвим јасно грешка природе која се не може лечити, а можда се може исправити променом пола. Наравно, такве особе се могу оставити у свом „опредељењу“.
Патолошка или трауматолошки изазвана педерастија – сасвим је могуће да је овакво „опредељење“ изазвано неком траумом у детињству због које су нормални односи са супротним полом постали огавни и психолошки одбојни. Овакво стање је комбиновано са другим психолошким сметњама и сексуалним девијацијама. Педофилија и друге настраности могу такође имати овај корен. Али да ли се сматра „нормалним“ ако траумом изазвано понашање остаје на нивоу који није кривично санкционисан? Да ли то значи да овакве људе не треба лечити?!? Метода прималног крика је давала резултате у оваквим случајевима.
Психо-социјална педерастија – постоје случајеви када односи са супротним полом једноставно нису могући, или их није лако остварити. У том случају се нормални односи компензују оним „истосмерним“. У неким културама мушкарац може имати легално више жена. Онда је логично да неки остану „суви“, ако жена има колико и мушкараца. Такође, у одређеним околностима као што су дуготрајна војна служба или припадност испосничким редовима ови контакти су формално забрањени или практично спречени. Овде се треба сетити да постоје и друге компензације. Није ли старински израз за педерастију содомија – која иначе покрива однос са животињама. Јасно је колико су ове појаве повезане. Само што зоофили још не парадирају...
Културолошка или помодна хомосексуалност – постоје случајеви у којима је однос са истим полом једноставно „in“. Већ је опште место да геј лоби држи поједина занимања – менекени, модни креатори... Такође лезбејство се у извесној мери промовише јер га многи мушкарци сматрају занимљивим за гледање. Одређене рок звезде су вероватно из најобичније позе постајале педери, односно бисексуалци. Према ономе што знам једино је античка култура имала и у својој развојној фази педерастију као идеал. Међутим, код свих култура које улазе у терминалну фазу декадентне цивилизације ово се појављује. Код Арапа смо имали овакву појаву педера који су иначе чак имали по неколико жена и односе са њима. Вероватно је у великим кинеским и индијским градовима некад било пуно оваквих појава. То је зато што приликом развоја културе се живот једноставно осећа, а у цивилизацији се све рационалистички промишља. Тако човек и код најосновнијих природних нагона поставља питање – зашто тако, а зашто не овако... Губи се воља и за самим животом и то је коначно крајња последица декаденције.
Сад се поставља питање шта се може закључити. Поменути Ото Вајнигер је дао своје објашњење хомосексуалности у случају „грешака природе“. Али приметио је још и он да особе јасно изражених полних карактеристика постају „истосмерне“. Он је ову појаву назвао педерастија и додао да нема баш никаквог закључка зашто је то тако. А савремена психологија све своди на први случај.
У првом случају лечење је немогуће (осим промене пола) и често непотребно. Али да ли то оправдава парадирање оваквих „различитости“. И монголоиди су различити па тиме не парадирају. Такође и хемофиличари и слепи за боје... Други случај је могуће, а често и потребно лечити, да би се избегло испољавање других поремећаја. Трећи случај се може сам излечити променом околности, осим ако је дошао у сферу патолошког. Најзад, последњи случај је болест друштва и то вероватно неизлечива. Културе старе и умиру. Старење и смрт су неизлечиве болести. То је само симптом једне шире појаве коју треба регистровати и на основу тога донети закључке. То што се ови и сви остали случајеви једне појаве своде на „сасвим нормални варијетет“ је само још један доказ декаденције. То што се овим „варијететом“ парадира, а његови носиоци су веома милитантни и ригидни када неко другачије гледа на ту појаву.
Индивидуално, можда је могуће окретање другој култури, ако је она на видику...
ops: Bila sam ti na sajtu i na esejima. 
Meni mi se svidža. :razz: