Ako nekada krenete od Backog Monostora prema madjarskoj granici, u moru zita, kao svetionik, spazicete jednu malu, lepo uradjenu kapelicu...
Ko je i zasto bas na tom mestu izgradio kapelicu, gde se nebo spaja sa zemljom, a ludja je najveci breg?
Elem, prica tece ovako....
Sva ta zemlja je izmedju dva svetska rata pripadala nekom grofu...Grof je takodje sejao svo to prostranstvo psenicom i jedne godine, upravo pred zetvu, on naredi da mu se osedla svoj dvopreg sa lepim konjima, da krene i uziva u lepoj psenici i dobroj zetvi.
Nije tada znao sta ce toga dana doziveti.....
Kada je krenuo, nakon dorucka, jutro je bilo divno, nebo plavo, bez i jednog oblacka...Pitce su cvrkutale, pcele zujale, a miros beskrajnih polja se neprimetno uvlacio u nozdrve..
Dobri, paradni konji, puni snage, sjajili su se na suncu i veselo kasali.. Grof je uzivao u svojim nepreglednim morima zita i sve vise i vise se udaljavao od svoh kastelja..
Tako uzivajuci, neprimetno se priblizilo i podne...Sunce je nemilosrdno peklo... Ali, iznenada boja neba poce da se menja...Postajalo je sve ljubicastije i tamnije...Grof je primetio tu pojavu, ali je mislio da je to samo nekakav prolazni oblacic..
Medjutim sve se vise smrkavalo i nebo se sve vise i vise zatamnjivalo...Sunca vise nije bilo...Grof se zabrinuo, a konji su poceli nervozno frktati..
Resio je da brzo krene nazad, ali konji su odjednom stali kao ukopani i spustili glave...Nisu hteli ni napred ni nazad.
Sada se grof vec jako prepao...Bila je tama, tama kao u noci...Odjednom je postalo hladno, vrlo hladno...Vrucina je namah negde nestala...A nebo...Na crnom nebu su se odjednom ukazale zvezde!
Grof je mislio da je dosao kraj sveta! Vrh bica mu se ledio...Bio je mrak kao u ponoc...Zvezde su nestale...
Malo zatim pocele su da padaju pahulje retkog, krupnog snega!
To potraja destak minuta, sneg prestade, a zatim postade svetlije....Svakim momentom je bivalo sve svetlije i svetlije...Tada odjednom se sruci hladna kisa, prava provala oblaka...Konji se pokrenuse...Sami su grabili prema kuci, nije ih trebalo terati...Oblaci su se brzo razilazili..
Kada su stigli mokri do gole koze na ulaz kastelja, kisa je vec bila prestala i Sunce je sramezljivo izvirivalo iza teski, olovnih oblaka koji su nestajali u daljini...
Sutradan je grof naredio da se na mestu na kome mu se desio taj strasni meteoroloski fenomen podigne kapelica.
Kapelica u cast svetice koja ga je spasla. Svete Marije Snjezne.
