(Tekst bloga nastao inspirisan na jednom 4umu, od jedne Gale a izvor: rekla/kazala)
Šta reći o ogromnom ostrvu na koje su Englezi deportovali zarobljenike pre 300 godina kad su i našli to toliko daleko parče zemlje? Samim tim znači ne vredi skoro ništa
Zemlja kojoj su glavne atrakcije Kenguri, Koale i zgrada Opere (ako se ne slikas ispred Opere, niko neće znati da si bio u Australiji), beskrajna polja peska gde je i “čuvena crvena stena’’, dva poznata grada i glavni nepoznat grad. Toliko daleka zemlja da ni vesti odande ne stižu a kamoli da neko plati turističku kartu a kamoli boravak od 15 dana, što tamo ne znači ništa jer put traje 24 sata sa 3-4 uzletanja i sletanja, a možda i odmorom negde u Kini. Znači džak para za boravak od bar 30 dana. Kengure I Koale sam video u zoo vrtu, zgradu njihove opere na slikama i TV-u, pustinja nema šta da se gleda, gradovi preslikani Američki kao u filmovima iz Majamija. Tu su i zaboravljeni Aboridžini, koje više niko, odavno ništa ne pita, osim Engleza koji kad su došli i upirali prstom u životinju koja skače i pitali kako se to zove, a ovi rekli ‘’Kangaroo’’ što na njihovom jeziku znači: ne razumem bre!
Da ste slušali moju profesoricu Srpskog pre 12-tak godina i priču o Australiji kad je išla u posetu svom sinu, koji živi tamo, prvo što je rekla: Toliko žutokosih i crvenokožih, pegavih i gadnih ljudi nisam u životu videla! Ostalo joj je bilo nebitno, proveli su je da vidi sve ali gadni ljudi su na sve strane
. Šta reći, to su modifikovani Englezi, požuteli od sunca, koje su originalni Englezi ostavili kao zarobljenike da se množe za kurvama koje su stigle u drugoj turi, brodom. Malo vedrine su uneli drugi ljudi sa drugih strana sveta, ali koje su u poslednjih 15-tak godina vlasti Australije počeli da raspoređuju po pustinjama, ne bi li se primili i oživeli nenaseljene predele, ali tri grada su centri gde se bolje živi pa masu nisu mogli kontrolisati lako. Naši ljudi tamo, su uglavnom otišli jako davno i malo ko od njih se vraćao u poslednjih 30 godina, ako i jeste bili su jednom ili dva puta u rodnoj zemlji, tako da su ih ovdašnji rođaci skoro zaboravili a setili ih se kad nam zemlja zapala u krizu. Nesloga naših ljudi tamo je prisutna od kad su i krenuli da se naseljavaju, kad kažem naših, mislim na ljude sa prostora bivše Yuge. Divljanje i razbijanje prozora pred velike praznike na obe strane, podeljena mesta za izlazak, nesloga na poslu sa našima i njihovima, podkopavanje, … totalni haos i agresija od malih nogu, kako su ih I naučili, dok smo mi I počeli to da ‘’zaboravljamo’’. Na odmor se ide jednom godišnje po 15 dana, maksimum 30 što je malo ako bi se išlo u domovinu, treba para poneti za svakog od rođaka jer nije se išlo toliko godina, trebaju napraviti utisak da se mnogo ima a malo vremena za odmor. Pričaju da imaju po tri kuće, svako po auto, dobre poslove, mnogo obaveza,… nude nam da dođemo, slikaju nas, posećuju, a čim odu nazad… nikad nas se ni ne sete, a kamoli da pošalju slike.
Šta bi dobro moglo da bude u toj zemlji? Ne znam, standard je verovatno bolji, ko se navikne da živi tamo duže od bar pet godina i ostaće tamo. Ko se vrati pre, ništa nije uradio. Upoznao sam i par Australijanaca sa kojima sam radio. Ako ne znaš da igraš Kriket, ili ne znaš ništa o Kriketu, trebao bi bar dobro da piješ i imaš para da častiš, ne bi li imali tema za razgovor, za neke druge ‘’teme’’ i nisu.
Sve priče o Australiji se nekako završe sa onim: najbolje je otići na Novi Zeland! To je tu negde u komšiluku Australije, jeste da su svi opet ružni tj. lice na komšije, ali je kažu priroda neverovatna na tako malom parčetu zemlje, a ko voli jagnjetinu… zavoleće Zeland još više.
(24.12 2009)
Šta reći o ogromnom ostrvu na koje su Englezi deportovali zarobljenike pre 300 godina kad su i našli to toliko daleko parče zemlje? Samim tim znači ne vredi skoro ništa
Zemlja kojoj su glavne atrakcije Kenguri, Koale i zgrada Opere (ako se ne slikas ispred Opere, niko neće znati da si bio u Australiji), beskrajna polja peska gde je i “čuvena crvena stena’’, dva poznata grada i glavni nepoznat grad. Toliko daleka zemlja da ni vesti odande ne stižu a kamoli da neko plati turističku kartu a kamoli boravak od 15 dana, što tamo ne znači ništa jer put traje 24 sata sa 3-4 uzletanja i sletanja, a možda i odmorom negde u Kini. Znači džak para za boravak od bar 30 dana. Kengure I Koale sam video u zoo vrtu, zgradu njihove opere na slikama i TV-u, pustinja nema šta da se gleda, gradovi preslikani Američki kao u filmovima iz Majamija. Tu su i zaboravljeni Aboridžini, koje više niko, odavno ništa ne pita, osim Engleza koji kad su došli i upirali prstom u životinju koja skače i pitali kako se to zove, a ovi rekli ‘’Kangaroo’’ što na njihovom jeziku znači: ne razumem bre! Da ste slušali moju profesoricu Srpskog pre 12-tak godina i priču o Australiji kad je išla u posetu svom sinu, koji živi tamo, prvo što je rekla: Toliko žutokosih i crvenokožih, pegavih i gadnih ljudi nisam u životu videla! Ostalo joj je bilo nebitno, proveli su je da vidi sve ali gadni ljudi su na sve strane
. Šta reći, to su modifikovani Englezi, požuteli od sunca, koje su originalni Englezi ostavili kao zarobljenike da se množe za kurvama koje su stigle u drugoj turi, brodom. Malo vedrine su uneli drugi ljudi sa drugih strana sveta, ali koje su u poslednjih 15-tak godina vlasti Australije počeli da raspoređuju po pustinjama, ne bi li se primili i oživeli nenaseljene predele, ali tri grada su centri gde se bolje živi pa masu nisu mogli kontrolisati lako. Naši ljudi tamo, su uglavnom otišli jako davno i malo ko od njih se vraćao u poslednjih 30 godina, ako i jeste bili su jednom ili dva puta u rodnoj zemlji, tako da su ih ovdašnji rođaci skoro zaboravili a setili ih se kad nam zemlja zapala u krizu. Nesloga naših ljudi tamo je prisutna od kad su i krenuli da se naseljavaju, kad kažem naših, mislim na ljude sa prostora bivše Yuge. Divljanje i razbijanje prozora pred velike praznike na obe strane, podeljena mesta za izlazak, nesloga na poslu sa našima i njihovima, podkopavanje, … totalni haos i agresija od malih nogu, kako su ih I naučili, dok smo mi I počeli to da ‘’zaboravljamo’’. Na odmor se ide jednom godišnje po 15 dana, maksimum 30 što je malo ako bi se išlo u domovinu, treba para poneti za svakog od rođaka jer nije se išlo toliko godina, trebaju napraviti utisak da se mnogo ima a malo vremena za odmor. Pričaju da imaju po tri kuće, svako po auto, dobre poslove, mnogo obaveza,… nude nam da dođemo, slikaju nas, posećuju, a čim odu nazad… nikad nas se ni ne sete, a kamoli da pošalju slike. Šta bi dobro moglo da bude u toj zemlji? Ne znam, standard je verovatno bolji, ko se navikne da živi tamo duže od bar pet godina i ostaće tamo. Ko se vrati pre, ništa nije uradio. Upoznao sam i par Australijanaca sa kojima sam radio. Ako ne znaš da igraš Kriket, ili ne znaš ništa o Kriketu, trebao bi bar dobro da piješ i imaš para da častiš, ne bi li imali tema za razgovor, za neke druge ‘’teme’’ i nisu.
Sve priče o Australiji se nekako završe sa onim: najbolje je otići na Novi Zeland! To je tu negde u komšiluku Australije, jeste da su svi opet ružni tj. lice na komšije, ali je kažu priroda neverovatna na tako malom parčetu zemlje, a ko voli jagnjetinu… zavoleće Zeland još više.
(24.12 2009)
