Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj.
Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.
Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga.Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko. Prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno, da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo.Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.
....i moj neki,....
Da li ću, i pored ostavljenih tragova moći naći put povratka, znaću tek kad dođem do mesta na kojem ću se zaustaviti i uvideti da više nema smisla lutati. Ja, u stvari, još ni ne znam da lutam, ali tragove ostavljam iz potrebe, ili neznanja.Neka se oni samo meni nađu.Možda će i neko pametniji od mene isto doći do ovog mesta. Možda će idući primetiti te moje tragove, pa nehteti sa tog puta skrenuti. Možda ih idući neće ni primetiti, već mu se put poklapa sa mojim. Sada, može biti da je krenuo iz sasvim drugog mesta, pa nam se putevi susretoše. Možda on htedne dalje ići, a ja ne mogu.
Meni je da se vratim, a ubediću možda i njega da je bolje da se dvoje vrate, nego da jedan luta. Nije možda loše zajedno se vratiti k njemu, putem koji on zna napamet.Al, ako odluka padne da put povratka treba biti put mog dolaska, pokazaće se, kao dobar, trag, koji sam ja ostavljao.
Svako od nas ima svoj,....a, mislim, možda i ovo lutanje dođe svom smislu,.....
Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.
Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga.Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko. Prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno, da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo.Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.
....i moj neki,....
Da li ću, i pored ostavljenih tragova moći naći put povratka, znaću tek kad dođem do mesta na kojem ću se zaustaviti i uvideti da više nema smisla lutati. Ja, u stvari, još ni ne znam da lutam, ali tragove ostavljam iz potrebe, ili neznanja.Neka se oni samo meni nađu.Možda će i neko pametniji od mene isto doći do ovog mesta. Možda će idući primetiti te moje tragove, pa nehteti sa tog puta skrenuti. Možda ih idući neće ni primetiti, već mu se put poklapa sa mojim. Sada, može biti da je krenuo iz sasvim drugog mesta, pa nam se putevi susretoše. Možda on htedne dalje ići, a ja ne mogu.
Meni je da se vratim, a ubediću možda i njega da je bolje da se dvoje vrate, nego da jedan luta. Nije možda loše zajedno se vratiti k njemu, putem koji on zna napamet.Al, ako odluka padne da put povratka treba biti put mog dolaska, pokazaće se, kao dobar, trag, koji sam ja ostavljao.
Svako od nas ima svoj,....a, mislim, možda i ovo lutanje dođe svom smislu,.....
..."Sav taj put,moja ljubavi,prati strah i sumnje dah,moje misli nekud lutaju,kuda vodi njihov trag"...
)
