Ceo svoj život družim se sa ženama. Dobro, ajde, u osnovnoj školi imala sam gomilu drugara, ali kasnije...to su bile žene. Žene čiji su muški principi obećavali. Jake žene, nesalomivi karakteri i čvrste volje. Sve su to žene koje su u životu i u ljubavi insistirale na samopoštovanju, princeze koje su uglavnom hirovite te se teško nose sa mnoštvom volja, drugačijih stavova, shvatanja i prava.
Većina žena snažnog karaktera koje u sebi nose „muški princip“ nisu zbog toga manje žene, nasuprot mišljenju pojedinih muškaraca.. One i dalje žele ono što svaka ženska osoba želi. Da uspeju na svim poljima, poslovno i privatno. Takve žene najčešće ostvare zavidnu karijeru...međutim problem obično nastane u privatnom životu. One žele muža, decu i porodicu kao i sve druge, ipak, u emotivnom biranju često greše. U čemu je problem? Rekla bih, u njihovoj snazi. Muškarcu kojem su celog života nametali tradicionalnu ulogu hranitelja porodice ne treba snažna žena, već ona koja će podilaziti njegovoj, stvarnoj ili zamišljenoj, snazi i moći. Treba mu žena koja će ga uveriti da je zaista tako sjajan i bajan kao što o sebi misli. Ona koja će misliti – ili se barem pretvarati da misli - da je sve njegovo najbolje i najispravnije, i koja će se bez velikog opiranja, prikloniti njemu, po imenu i prezimenu, ona koja će se prikloniti i klanjati njegovom carstvu, a svoje ostaviti pod velom zaborava...Najekstremniji slučajevi manifestuju se bespogovornom dominacijom, posesivnošću i neiskrenošću. U patrijarhalnom braku, muškarcu je žena zapravo imetak koji on poseduje, i ne smatra svojom dužnošću da ženu okruži toplinom, da joj pruži ljubav. Ipak, od nje traži bezuslovnu odanost, neprestanu osećajnu usmerenost na njega, pažnju i obzir u svakom trenutku. I da ne zaboravim, čuveni zahtev za samostalnim obavljanjem iscrpljujućnih kućnih ili tzv. „ženskih poslova“. Takav muškarac tvrdi – iako dobro zna da su njegove tvrdnje daleko od istine – da je žena najsrećnija kada se pokorava muškarcu, jer, kako kaže „zašto bi nosila na svojim nejakim plećima teret bilo kakvog odlučivanja“. Duboko im je usađen prezir prema samostalnim ženama. Oni su ti koji su ubeđeni da snažne žene i nisu žene, a ja se ne usuđujem da zamislim kakva grozomorna spodoba ispuni njihovu svest pri susretu sa snažnom, samosvesnom ženom.
Postoji i druga strana medalje.
Za mnoge žene su dobri muški principi ostali nedodirljivi, iako ih žive i potvrđuju njihovi očevi, braća ili sinovi. Gde je greška, pitam se? Jake žene, nakon neuspeha, obično kažu „on je bio nedostojna slika mog muškarca“. A možda ona nije našla meru, možda je previše htela, možda je ona cela u jednom megalomanskom sećanju male devojčice koju majka uči da uvek poštuje sebe, dok je otac, taj simbol muškarca koji će je pratiti kroz ceo život, zove „sine“ i svakim svojim postupkom je uverava da je izvanredna i posebna. Takav treba i mora biti i onaj koji će je preuzeti iz naručja njenog blagog i ljubaznog tate, njenog najvećeg zaštitnika. Iako pametna i snažna, ona nije razumela osnovno: egoizam je poguban koliko i priča: "Moj otac je bio neprevaziđen. Takav suprug, otac i domaćin se više ne rađa…" Ovo je jedan, čitano između redova, ni inspirativan, ni podsticajan, već oštar zahtev sa predubeđenjem da je svaka muška uloga van bajkovitog viđenja ćerke - promašaj. Neki momci ne podnose poređenja, baš kao što ni žene ne podnose poređenja sa muževljevom majkom, priče o njenim supama i uštirkanim stolnjacima…pa ih destimuliše zahtevno očekivanje, s njihove tačke gledišta, slabašne "lepše polovine" koja nije umela da se otmeno povuče u pravom času i ustupi tron poštovanom muškom rodu. Takvo ustupanje važnog mesta i veličanje muškog principa muškarca, na uštrb sopstvenog, svakako ima svoju cenu. Ravnopravnost polova, pa feminizam, pa sponzoruše…sve me to navodi na jednu misao: Velika Očekivanja. Uzmimo da je, sa ženskog aspekta gledano, "dobra udaja" oduvek bila smatrana egzistencijalnim osiguranjem. Takva večita ženska nastojanja urezana su tokom evolucije polova u podsvest ženske psihe, kao savršena alternativa za propušteno obrazovanje, odnosno druga odskočna daska za sopstvenu individualnost. Međutim, u savremeno doba ženskom biću omogućeno je da svoje unutrašnje potencijale prirodno oslobodi. Ali avaj, opet su tu Velika Očekivanja - ako u tome ne uspe, čak i ako izgubi na samo jednom životnom polju, dolazi do razočaranja, mnogo šireg od nje same. I kod ne tako jakih žena verovatnoća da će se bilo kakav nedostatak zakrpiti na veštački način – pojavljivanjem muškarca koje će ispuniti sva njena očekivanja – zanemarljiva je. Najčešće se dešava da takva očekivanja budu pretvorena u ono što muškarac doživljava kao negativan odraz – zahtevnost.
Volela bih kada bi se muško-ženski odnosi popravili. Sudeći po temama i komentarima ženskih i muških učesnika na forumu, koji su puni netrpeljivosti, slepog i fanatičnog zastupanja krajnosti, postavljanje stvari na ili...ili osnove – mrka kapa, čini mi se. A takav fanatizam, bez razlike da li ga ispoljava žena ili muškarac, neće nikoga nikud odvesti. Napisah sve ovo jer duboko verujem da je jedini ispravan odnos – odnos dve ravnopravne osobe koje će međusobno uvažavati razlike u shvatanjima, ma koliko velike one bile. Jer, „kao što stabilnost zgrade zavisi od čvrstine temelja, tako i stabilnost braka zavisi od kvaliteta komunikacije i prihvatanja različitosti".
Većina žena snažnog karaktera koje u sebi nose „muški princip“ nisu zbog toga manje žene, nasuprot mišljenju pojedinih muškaraca.. One i dalje žele ono što svaka ženska osoba želi. Da uspeju na svim poljima, poslovno i privatno. Takve žene najčešće ostvare zavidnu karijeru...međutim problem obično nastane u privatnom životu. One žele muža, decu i porodicu kao i sve druge, ipak, u emotivnom biranju često greše. U čemu je problem? Rekla bih, u njihovoj snazi. Muškarcu kojem su celog života nametali tradicionalnu ulogu hranitelja porodice ne treba snažna žena, već ona koja će podilaziti njegovoj, stvarnoj ili zamišljenoj, snazi i moći. Treba mu žena koja će ga uveriti da je zaista tako sjajan i bajan kao što o sebi misli. Ona koja će misliti – ili se barem pretvarati da misli - da je sve njegovo najbolje i najispravnije, i koja će se bez velikog opiranja, prikloniti njemu, po imenu i prezimenu, ona koja će se prikloniti i klanjati njegovom carstvu, a svoje ostaviti pod velom zaborava...Najekstremniji slučajevi manifestuju se bespogovornom dominacijom, posesivnošću i neiskrenošću. U patrijarhalnom braku, muškarcu je žena zapravo imetak koji on poseduje, i ne smatra svojom dužnošću da ženu okruži toplinom, da joj pruži ljubav. Ipak, od nje traži bezuslovnu odanost, neprestanu osećajnu usmerenost na njega, pažnju i obzir u svakom trenutku. I da ne zaboravim, čuveni zahtev za samostalnim obavljanjem iscrpljujućnih kućnih ili tzv. „ženskih poslova“. Takav muškarac tvrdi – iako dobro zna da su njegove tvrdnje daleko od istine – da je žena najsrećnija kada se pokorava muškarcu, jer, kako kaže „zašto bi nosila na svojim nejakim plećima teret bilo kakvog odlučivanja“. Duboko im je usađen prezir prema samostalnim ženama. Oni su ti koji su ubeđeni da snažne žene i nisu žene, a ja se ne usuđujem da zamislim kakva grozomorna spodoba ispuni njihovu svest pri susretu sa snažnom, samosvesnom ženom.
Postoji i druga strana medalje.
Za mnoge žene su dobri muški principi ostali nedodirljivi, iako ih žive i potvrđuju njihovi očevi, braća ili sinovi. Gde je greška, pitam se? Jake žene, nakon neuspeha, obično kažu „on je bio nedostojna slika mog muškarca“. A možda ona nije našla meru, možda je previše htela, možda je ona cela u jednom megalomanskom sećanju male devojčice koju majka uči da uvek poštuje sebe, dok je otac, taj simbol muškarca koji će je pratiti kroz ceo život, zove „sine“ i svakim svojim postupkom je uverava da je izvanredna i posebna. Takav treba i mora biti i onaj koji će je preuzeti iz naručja njenog blagog i ljubaznog tate, njenog najvećeg zaštitnika. Iako pametna i snažna, ona nije razumela osnovno: egoizam je poguban koliko i priča: "Moj otac je bio neprevaziđen. Takav suprug, otac i domaćin se više ne rađa…" Ovo je jedan, čitano između redova, ni inspirativan, ni podsticajan, već oštar zahtev sa predubeđenjem da je svaka muška uloga van bajkovitog viđenja ćerke - promašaj. Neki momci ne podnose poređenja, baš kao što ni žene ne podnose poređenja sa muževljevom majkom, priče o njenim supama i uštirkanim stolnjacima…pa ih destimuliše zahtevno očekivanje, s njihove tačke gledišta, slabašne "lepše polovine" koja nije umela da se otmeno povuče u pravom času i ustupi tron poštovanom muškom rodu. Takvo ustupanje važnog mesta i veličanje muškog principa muškarca, na uštrb sopstvenog, svakako ima svoju cenu. Ravnopravnost polova, pa feminizam, pa sponzoruše…sve me to navodi na jednu misao: Velika Očekivanja. Uzmimo da je, sa ženskog aspekta gledano, "dobra udaja" oduvek bila smatrana egzistencijalnim osiguranjem. Takva večita ženska nastojanja urezana su tokom evolucije polova u podsvest ženske psihe, kao savršena alternativa za propušteno obrazovanje, odnosno druga odskočna daska za sopstvenu individualnost. Međutim, u savremeno doba ženskom biću omogućeno je da svoje unutrašnje potencijale prirodno oslobodi. Ali avaj, opet su tu Velika Očekivanja - ako u tome ne uspe, čak i ako izgubi na samo jednom životnom polju, dolazi do razočaranja, mnogo šireg od nje same. I kod ne tako jakih žena verovatnoća da će se bilo kakav nedostatak zakrpiti na veštački način – pojavljivanjem muškarca koje će ispuniti sva njena očekivanja – zanemarljiva je. Najčešće se dešava da takva očekivanja budu pretvorena u ono što muškarac doživljava kao negativan odraz – zahtevnost.
Volela bih kada bi se muško-ženski odnosi popravili. Sudeći po temama i komentarima ženskih i muških učesnika na forumu, koji su puni netrpeljivosti, slepog i fanatičnog zastupanja krajnosti, postavljanje stvari na ili...ili osnove – mrka kapa, čini mi se. A takav fanatizam, bez razlike da li ga ispoljava žena ili muškarac, neće nikoga nikud odvesti. Napisah sve ovo jer duboko verujem da je jedini ispravan odnos – odnos dve ravnopravne osobe koje će međusobno uvažavati razlike u shvatanjima, ma koliko velike one bile. Jer, „kao što stabilnost zgrade zavisi od čvrstine temelja, tako i stabilnost braka zavisi od kvaliteta komunikacije i prihvatanja različitosti".
