Ne mogu otici,draga princezo,prije nego bar pokusam razumijeti ono sto nam se dogodilo i ono sto nam se moglo dogoditi,da smo bolje znali sta nam se nudi..ono sto sam od tebe dobio i ono sto sam mogao dobiti da sam znao,da sam bio sposoban primiti,ono sto sam zelio ti dati i sto sam ti mozda dao..
Bio bih veoma iznenadjen,bio bih zapravo veoma tuzan,ako se ti i ovo pismo ne biste nasli.
To bi znacilo da mi ni ti nisi pomogla da ostavim negdje bilo kakav stvaran trag i da sam krivo razumio ono sto sam s tobom imao.
Zato ti pismo ostavljam ovdje,zajedno sa svom svojom ostavstinom.
Ako ga nadjes,dobro sam razumio,i ovaj pokusaj ima razloga,a ako ga ne nadjes,jasno je da sam imao krivo i da je sve ovo,da je naprosto sve-bez razloga.
Zato ti pismo i svoju ostavstinu ne ostavljam postom i zato moj (nas?) domacin ima uputstvo da,ako ne dodjes do kraja novembra,sve ovo baci..
Kad god sam razmisljao o svom zivotu,kad god sam pokusao u cjelini sabrati svoj boravak na svijetu,dogadjalo mi se isto:sve sto sam pamtio,sve sto je ispunjavalo moje dane i godine,curilo mi je izmedju prstiju koji su ostajali suhi i cisti.
Curilo kao pijesak.
Stari su naucavali da je bilo jednom zlatno doba,da je nakon njega doslo broncano,a ona da s` ljudima ,ili za ljude,zeljezno doba.
Ja,po svemu sto vidim,zivim u dobu pijeska,u dobu ciste sadasnjosti sastavljene od sitnica,od najcistijih cestica koje ne odrazavaju i ne pamte..u kojima se ne moze ostaviti trag i koje se ne mogu upamtiti,jer ni one ne ostavljaju trag.
Naprosto pijesak.
Svaka inventura mog zivota prije tebe,davala je isti rezultat:mnogo sitnica,bezbroj pjescanih cestica koje se ne mogu povezati u bilo kakav oblik i u kojima ne mogu prepoznati sebe ni stvarnost,jer u njima nema i ne moze biti oblika..
Onda si dosla ti i sa tobom jedno sasvim novo osjecanje,mozda cak jedno drugacije iskustvo.
Ne znam kako bih to nazvao,ne znam to ni opisati,ali je valjda (nadam se) i kod tebe tako,pa ti ne moram ni objasnjavati.
Naprosto,bilo je u svemu tome stvarnosti,bilo je trenutaka u kojima sam istovremeno osjecao i znao da se nesto zaista dogadja i zaista meni..da imam,i u sebi i objektivno,nesto oko cega se mogu okupiti moja sjecanja,moje zelje,moja osjecanja i moje misli.
Ako bih smio posegnuti za jednom izlizanom metaforom,rekao bih da je nasa ljubav kao klepsidra u koju se moj pijesak mogao usuti i tako,bar izvana,dobiti oblik,mjeru,razlog.
Zato mi ono nase znaci tako mnogo i zato ovaj pokusaj i zato ova nada da ces naci ovo pismo..zato i molba da dodjes i da ga nadjes..
Odlazim,jer si me ti zamolila da odem i tu je sve sasvim jasno i sasvim je u redu.
Svi razlozi za to su,medjutim,posve krivi i zbog njih stvari ne mogu biti u redu.
U nama i medju nama nema razloga za tvoju molbu i za moj odlazak.
Ti si to trazila zbog tupe premorenosti svakodnevnicom koja se rasipa iz ocajnicke potrebe da se nesto promijeni,pa makar ovo i ovako..iz glupe nade da ce se zivot lakse podnositi,ako se nesto u njemu stalno mijenja.
Zamolila si me da odem iz razloga koji su posve vanjski,koji sa nama nemaju doslovno nista.
To su krivi razlozi na koje ne smijem pristati,a ja eto pristajem i odlazim.
To nije u redu,a upravo to mi se dogadja oduvijek i u svemu.
I pogotovu nije u redu sto ne osjecam ocajanje,bol,bijes..
Samo tupo pristajanje i blaga,jedva jasna potreba da razumijem i mozda objasnim...
DZEVAD KARAHASAN
Ps.Odavno nisam procitala nesto lepse na temu ljubavnog pisma.
Ovako treba da izgledaju pravi muskarci..blago Azri koja ima tu srecu da susretne nekog autenticnog.
Bio bih veoma iznenadjen,bio bih zapravo veoma tuzan,ako se ti i ovo pismo ne biste nasli.
To bi znacilo da mi ni ti nisi pomogla da ostavim negdje bilo kakav stvaran trag i da sam krivo razumio ono sto sam s tobom imao.
Zato ti pismo ostavljam ovdje,zajedno sa svom svojom ostavstinom.
Ako ga nadjes,dobro sam razumio,i ovaj pokusaj ima razloga,a ako ga ne nadjes,jasno je da sam imao krivo i da je sve ovo,da je naprosto sve-bez razloga.
Zato ti pismo i svoju ostavstinu ne ostavljam postom i zato moj (nas?) domacin ima uputstvo da,ako ne dodjes do kraja novembra,sve ovo baci..
Kad god sam razmisljao o svom zivotu,kad god sam pokusao u cjelini sabrati svoj boravak na svijetu,dogadjalo mi se isto:sve sto sam pamtio,sve sto je ispunjavalo moje dane i godine,curilo mi je izmedju prstiju koji su ostajali suhi i cisti.
Curilo kao pijesak.
Stari su naucavali da je bilo jednom zlatno doba,da je nakon njega doslo broncano,a ona da s` ljudima ,ili za ljude,zeljezno doba.
Ja,po svemu sto vidim,zivim u dobu pijeska,u dobu ciste sadasnjosti sastavljene od sitnica,od najcistijih cestica koje ne odrazavaju i ne pamte..u kojima se ne moze ostaviti trag i koje se ne mogu upamtiti,jer ni one ne ostavljaju trag.
Naprosto pijesak.
Svaka inventura mog zivota prije tebe,davala je isti rezultat:mnogo sitnica,bezbroj pjescanih cestica koje se ne mogu povezati u bilo kakav oblik i u kojima ne mogu prepoznati sebe ni stvarnost,jer u njima nema i ne moze biti oblika..
Onda si dosla ti i sa tobom jedno sasvim novo osjecanje,mozda cak jedno drugacije iskustvo.
Ne znam kako bih to nazvao,ne znam to ni opisati,ali je valjda (nadam se) i kod tebe tako,pa ti ne moram ni objasnjavati.
Naprosto,bilo je u svemu tome stvarnosti,bilo je trenutaka u kojima sam istovremeno osjecao i znao da se nesto zaista dogadja i zaista meni..da imam,i u sebi i objektivno,nesto oko cega se mogu okupiti moja sjecanja,moje zelje,moja osjecanja i moje misli.
Ako bih smio posegnuti za jednom izlizanom metaforom,rekao bih da je nasa ljubav kao klepsidra u koju se moj pijesak mogao usuti i tako,bar izvana,dobiti oblik,mjeru,razlog.
Zato mi ono nase znaci tako mnogo i zato ovaj pokusaj i zato ova nada da ces naci ovo pismo..zato i molba da dodjes i da ga nadjes..
Odlazim,jer si me ti zamolila da odem i tu je sve sasvim jasno i sasvim je u redu.
Svi razlozi za to su,medjutim,posve krivi i zbog njih stvari ne mogu biti u redu.
U nama i medju nama nema razloga za tvoju molbu i za moj odlazak.
Ti si to trazila zbog tupe premorenosti svakodnevnicom koja se rasipa iz ocajnicke potrebe da se nesto promijeni,pa makar ovo i ovako..iz glupe nade da ce se zivot lakse podnositi,ako se nesto u njemu stalno mijenja.
Zamolila si me da odem iz razloga koji su posve vanjski,koji sa nama nemaju doslovno nista.
To su krivi razlozi na koje ne smijem pristati,a ja eto pristajem i odlazim.
To nije u redu,a upravo to mi se dogadja oduvijek i u svemu.
I pogotovu nije u redu sto ne osjecam ocajanje,bol,bijes..
Samo tupo pristajanje i blaga,jedva jasna potreba da razumijem i mozda objasnim...
DZEVAD KARAHASAN
Ps.Odavno nisam procitala nesto lepse na temu ljubavnog pisma.
Ovako treba da izgledaju pravi muskarci..blago Azri koja ima tu srecu da susretne nekog autenticnog.
