Iz dnevnika. (Nastavak bloga – Poledica)
.....Ulazim u kancelariju. Na stolu me čeka hladna kafa. Svašta se izdešavalo u poslednjih 12 sati. Noćašnje nespavanje i umor me polako ali sigurno stižu. Zapalio sam cigaretu i uzeo dobar gutljaj kafe. Uh!!. Samo da prođe ovaj dan. I noćašnje dežurstvo kraj bolesne supruge, i proklizavanje auta na raskrsnici, i udes taxiste (vidi prošli nastavak - poledica), sve mi to prolazi kroz glavu, uvek ispočetka. Kako li je ona sada. Nazva ću je nešto kasnije. Sada verovatno spava, još uvek je rano, a i na godišnjem je odmoru. Ćerka! I ona zasigurno spava, pa došla je sa proslave posle 3 . Tatina ćerka.
Još jedan gutljaj kafe, Uzimam telefon I zovem kafe kuvaricu.
-Halo Vera, dobro jutro! Donesi mi još jednu, duplu kafu. Ma ne, zovem od kuće, pa naravno da sam došao, što bih te inače zvao – odgovorio sam malo nervozno. Nešto je promrmljala, mislim da je nisam najbolje razumeo, nije ni važno. Pridržavam glavu šakom, laktom oslonjenim na sto. Zatvorio sam oči. Mislim da bih mogao da zaspim. Zvoni telefon. Srce mi je pokidao.
-Ćao Kris, radiš - a? – glupog li pitanja, pa kad sam se javio verovatno radim. Ako mi još neko postavi tako glupo pitanje - poledeću. Ali ima i boljih, zovu me na fiksnom telefonu i pitaju me: Gde si?
Mislim - biser.
- Da radim – odgovorio sam. - Malopre sam stigao.
- E, ne mogu da pristupim serveru! – odgovarao je ženski glas, sa druge strane.
- Za 5 – 10 minuta, samo da se razbudim i popijem još jednu kafu – doći ću.
Ne znam kako vi? Ali ja, uvek vodim rat sa čistačicama. Gde one prođu tu mreža ne radi. Kao da nose mačeve umesto džogera i usisivača. A monitore sam zabranio da brišu. Jer kada one obrišu monitore, pomislim da imamo TachScreen-ove , umesto običnih.
Na vratima se pojavlje generalni direktor.
- Stigao si? – pitanje koje nije zahtevalo odgovor.
- Radio sam neke izveštaje u Excel-u, pa mi se sve izbrljalo, jel možeš da pogledaš samo na 5 minuta. Sutra dolazi gazda, pa bi valjalo da sve bude spremno, znaš. Ja sam radio nekada u Excel-u,
ali sam zaboravio. – pravda se on.
Njegovih pet minuta , znači bar sat vremena, jer to što on zabrlja, poučen iskustvom, teško se ispravlja. Obično se radi ispočetka. Kako sam rekao tako je i bilo. Posle sat vremena, usaglašavanja, vratio sam se u svoju kancelariju. Na stolu opet me čeka kafa, druga ...pogađate...hladna. E više mi i nije do kafe. Odlazim kod koleginice na spratu što je zvala pre sat vremena. Kako sam i predpostavio, kabli za mrežu iščupan.
- Izvini!- rekoh koleginici, - direktor me je zadržao.
- Ma ništa, sve je u redu. – odgovara
Zvoni moj mobilni. Pogledam broj – Generalni opet.
- Da!-
- E, gde si? – čuje se sa druge strane, glas direktora.
- Na spratu – odgovaram.
- Ajde dođi do mene, da dodamo još nešto u izveštaj.
- U redu – odgovaram.
Ovo je jedan od onih dana, koji nije trebao da se desi baš danas. Otišao kod direktora, i dopunili izveštaj. Vraćam se u svoju kancelariju. U kancelariji me čeka magacioner.
-Šta se desilo?- upitao sam ga.
-Izišao sam iz magacina a ID kartica mi ostala unutra, pa sada ne mogu da uđem, a elektronsku bravu nisam prebacio na dnevni režim rada.
-Uhhhh. Siđi do magacina, za 5 minuta ću ti otključati vrata. Važi. – Magacioner klima glavom i odlazi.
Paradox-Sistem sam uveo pre 3 godine, i još uvek ne mogu da se nauče da nose ID karticu sa sobom, zašto je ne obesi oko vrata, gde joj je i mesto. Nema veze. Pokrećem aplikaciju za video nadzor i pratim kretanje magacionera. Prolazi fabrički krug i prilazi zgradi magacina. Stao je ispred vrata. Preko Paradox-aplikacije odključavam vrata. Ušao je. I to je gotovo. Gledam u monitor i ne mogu da verujem, ovog trenutka sam izgubio slike triju spoljnih kamera ( ima 40 kamera ).
Zašto mi se ovo dešava? Ne, ovo nije moguće? – odgovaram sam sebi na glas. Zvoni telefon.
- Ćao Kris, ovde služba obezbeđenja, ne rade nam....prekinuo sa čoveka u pola rečenice, da bih skratio priču.
– Znam tri spoljne kamere. OK. Videću šta je u pitanju. Zbog ovakvih stvari me zovu nekada i u pola noći. Dobro je da je dan. Spustam slušalicu i udaram glavom o sto. Nemogu da verujem, šta sam pogrešio, šta sam kome skrivio. Gde su oni lepi dosadni dani u firmi. Koliko to sati ima? 10.15 h, najbolje će biti da nazovem suprugu da vidim kako je, verovatno je već ustala. Okrećem broj.
- Kako ti je?
- Sada mi je dobro. Jutros sam ustala kao nova, pijem kafu. Hvala ti još jednom zato što si bio tu, kraj mene.- odgovorila je.
- Tvoja ćerka još spava. Danas putujemo za Novi Sad.
-OK. Pozdravi sestru od mene i čestitaj joj veridbu, u moje ime, ja ću je nazvati kasnije. Ćao! – spustio sam slušalicu.
Dobro je, taj deo je bar dobar. Idem na doručak. I da prošetam malo. Probaću da se rasanim. U tom trenutku, ulazi čistačica.
- Izgleda da sam napravila glupost! – odgovorila je.
-Trebao mi je produžni kabli za usisivač, pa mi je šef održavanja rekao da uzmem iz njegove kancelarije (njegova kancelarija se nalazi odmah pored portirnice), ali služba obezbeđenja me je kasnije našla i pitala da li sam ja dirala kablove za kamere? Na šta sam odgovorila, da nisam, samo sam uzela produžni.
-Da, samo si uzela produžni kabli koji je napajao te tri kamere, koje šef održavanja nije povezao na nezavisno napajanje, a trebao je, još pre tri godine. Takvi su naši ljudi.
-Pa nisam znala! – odgovorila je.
-Vrati ga na mesto, I uključi sve kako je bilo.- odgovorio sam ljutito. Moraću opet da napomenem šefu održavanja da uradei to što nije završio - 3 godine ptivremeno rešenje na produžnom kablu. he.
Rat čistačicama, rekao sam vam.
Zvoni mobilni. Broj nepoznat.
-Da!- odgovaram.
-Zdravo Kris, ovde Raša! – Na to ime, naviru loša sećanja od pre par godina, kada je moja supruga radila u njegovoj firmi. Kolale su razne priče, zli jezici. Ili možda istina. Za moju suprugu i njega. Muž poslednji sazna istinu. Imao je privatnu firmu za proizvodnju i prodaju nameštaja. Par prodavnica, magacine, proizvodnju. Moja supruga je radila na visokoj funkciji, dobra plata, sada kada bolje razmislim, možda je bila isuviše dobra…
(Nastaviće se)
(C) 2009 Christian Forty
.....Ulazim u kancelariju. Na stolu me čeka hladna kafa. Svašta se izdešavalo u poslednjih 12 sati. Noćašnje nespavanje i umor me polako ali sigurno stižu. Zapalio sam cigaretu i uzeo dobar gutljaj kafe. Uh!!. Samo da prođe ovaj dan. I noćašnje dežurstvo kraj bolesne supruge, i proklizavanje auta na raskrsnici, i udes taxiste (vidi prošli nastavak - poledica), sve mi to prolazi kroz glavu, uvek ispočetka. Kako li je ona sada. Nazva ću je nešto kasnije. Sada verovatno spava, još uvek je rano, a i na godišnjem je odmoru. Ćerka! I ona zasigurno spava, pa došla je sa proslave posle 3 . Tatina ćerka.
Još jedan gutljaj kafe, Uzimam telefon I zovem kafe kuvaricu.
-Halo Vera, dobro jutro! Donesi mi još jednu, duplu kafu. Ma ne, zovem od kuće, pa naravno da sam došao, što bih te inače zvao – odgovorio sam malo nervozno. Nešto je promrmljala, mislim da je nisam najbolje razumeo, nije ni važno. Pridržavam glavu šakom, laktom oslonjenim na sto. Zatvorio sam oči. Mislim da bih mogao da zaspim. Zvoni telefon. Srce mi je pokidao.
-Ćao Kris, radiš - a? – glupog li pitanja, pa kad sam se javio verovatno radim. Ako mi još neko postavi tako glupo pitanje - poledeću. Ali ima i boljih, zovu me na fiksnom telefonu i pitaju me: Gde si?
Mislim - biser.
- Da radim – odgovorio sam. - Malopre sam stigao.
- E, ne mogu da pristupim serveru! – odgovarao je ženski glas, sa druge strane.
- Za 5 – 10 minuta, samo da se razbudim i popijem još jednu kafu – doći ću.
Ne znam kako vi? Ali ja, uvek vodim rat sa čistačicama. Gde one prođu tu mreža ne radi. Kao da nose mačeve umesto džogera i usisivača. A monitore sam zabranio da brišu. Jer kada one obrišu monitore, pomislim da imamo TachScreen-ove , umesto običnih.
Na vratima se pojavlje generalni direktor.
- Stigao si? – pitanje koje nije zahtevalo odgovor.
- Radio sam neke izveštaje u Excel-u, pa mi se sve izbrljalo, jel možeš da pogledaš samo na 5 minuta. Sutra dolazi gazda, pa bi valjalo da sve bude spremno, znaš. Ja sam radio nekada u Excel-u,
ali sam zaboravio. – pravda se on.
Njegovih pet minuta , znači bar sat vremena, jer to što on zabrlja, poučen iskustvom, teško se ispravlja. Obično se radi ispočetka. Kako sam rekao tako je i bilo. Posle sat vremena, usaglašavanja, vratio sam se u svoju kancelariju. Na stolu opet me čeka kafa, druga ...pogađate...hladna. E više mi i nije do kafe. Odlazim kod koleginice na spratu što je zvala pre sat vremena. Kako sam i predpostavio, kabli za mrežu iščupan.
- Izvini!- rekoh koleginici, - direktor me je zadržao.
- Ma ništa, sve je u redu. – odgovara
Zvoni moj mobilni. Pogledam broj – Generalni opet.
- Da!-
- E, gde si? – čuje se sa druge strane, glas direktora.
- Na spratu – odgovaram.
- Ajde dođi do mene, da dodamo još nešto u izveštaj.
- U redu – odgovaram.
Ovo je jedan od onih dana, koji nije trebao da se desi baš danas. Otišao kod direktora, i dopunili izveštaj. Vraćam se u svoju kancelariju. U kancelariji me čeka magacioner.
-Šta se desilo?- upitao sam ga.
-Izišao sam iz magacina a ID kartica mi ostala unutra, pa sada ne mogu da uđem, a elektronsku bravu nisam prebacio na dnevni režim rada.
-Uhhhh. Siđi do magacina, za 5 minuta ću ti otključati vrata. Važi. – Magacioner klima glavom i odlazi.
Paradox-Sistem sam uveo pre 3 godine, i još uvek ne mogu da se nauče da nose ID karticu sa sobom, zašto je ne obesi oko vrata, gde joj je i mesto. Nema veze. Pokrećem aplikaciju za video nadzor i pratim kretanje magacionera. Prolazi fabrički krug i prilazi zgradi magacina. Stao je ispred vrata. Preko Paradox-aplikacije odključavam vrata. Ušao je. I to je gotovo. Gledam u monitor i ne mogu da verujem, ovog trenutka sam izgubio slike triju spoljnih kamera ( ima 40 kamera ).
Zašto mi se ovo dešava? Ne, ovo nije moguće? – odgovaram sam sebi na glas. Zvoni telefon.
- Ćao Kris, ovde služba obezbeđenja, ne rade nam....prekinuo sa čoveka u pola rečenice, da bih skratio priču.
– Znam tri spoljne kamere. OK. Videću šta je u pitanju. Zbog ovakvih stvari me zovu nekada i u pola noći. Dobro je da je dan. Spustam slušalicu i udaram glavom o sto. Nemogu da verujem, šta sam pogrešio, šta sam kome skrivio. Gde su oni lepi dosadni dani u firmi. Koliko to sati ima? 10.15 h, najbolje će biti da nazovem suprugu da vidim kako je, verovatno je već ustala. Okrećem broj.
- Kako ti je?
- Sada mi je dobro. Jutros sam ustala kao nova, pijem kafu. Hvala ti još jednom zato što si bio tu, kraj mene.- odgovorila je.
- Tvoja ćerka još spava. Danas putujemo za Novi Sad.
-OK. Pozdravi sestru od mene i čestitaj joj veridbu, u moje ime, ja ću je nazvati kasnije. Ćao! – spustio sam slušalicu.
Dobro je, taj deo je bar dobar. Idem na doručak. I da prošetam malo. Probaću da se rasanim. U tom trenutku, ulazi čistačica.
- Izgleda da sam napravila glupost! – odgovorila je.
-Trebao mi je produžni kabli za usisivač, pa mi je šef održavanja rekao da uzmem iz njegove kancelarije (njegova kancelarija se nalazi odmah pored portirnice), ali služba obezbeđenja me je kasnije našla i pitala da li sam ja dirala kablove za kamere? Na šta sam odgovorila, da nisam, samo sam uzela produžni.
-Da, samo si uzela produžni kabli koji je napajao te tri kamere, koje šef održavanja nije povezao na nezavisno napajanje, a trebao je, još pre tri godine. Takvi su naši ljudi.
-Pa nisam znala! – odgovorila je.
-Vrati ga na mesto, I uključi sve kako je bilo.- odgovorio sam ljutito. Moraću opet da napomenem šefu održavanja da uradei to što nije završio - 3 godine ptivremeno rešenje na produžnom kablu. he.
Rat čistačicama, rekao sam vam.
Zvoni mobilni. Broj nepoznat.
-Da!- odgovaram.
-Zdravo Kris, ovde Raša! – Na to ime, naviru loša sećanja od pre par godina, kada je moja supruga radila u njegovoj firmi. Kolale su razne priče, zli jezici. Ili možda istina. Za moju suprugu i njega. Muž poslednji sazna istinu. Imao je privatnu firmu za proizvodnju i prodaju nameštaja. Par prodavnica, magacine, proizvodnju. Moja supruga je radila na visokoj funkciji, dobra plata, sada kada bolje razmislim, možda je bila isuviše dobra…
(Nastaviće se)
(C) 2009 Christian Forty
...Mislim da nje.
