Veći deo svoga života provedemo nadajući se i čekajući onu Pravu Ljubav...
Konačno, život nam namesti da tako kažem, okolnosti...i konačno doživimo Tu Ljubav...
Ljubav uz čiju pomoć shvatimo, da ono što smo do tada mislili da imamo, nije ljubav uopšte...
Ta Ljubav nam unese svetlost u život, otvori nam oči...
Pored nje se opet osećamo puni života...
Ta Ljubav nam pomogne da shvatimo i vidimo objektivno kako smo živeli do tada...
Pomogne nam da shvatimo da je neophodno promeniti Nešto...
Zacrtamo sebi cilj, koji želimo da ostvarimo, da bi upravo te, ne odgovarajuće okolnosti promenili...
Da bi mogli zaista da uživamo, čuvamo, gajimo, negujemo ono što smo dobili, Pravu Ljubav...
Jedino što unapred trebamo da budemo svesni toga, da je za svaku promenu potrebno i vreme, strpljenje...
Ako zaista Volimo, onda ćemo čekati...
Nemamo ništa od toga, što ćemo sedeti sami na nekoj klupi perona života...
Što ćemo puštati da jedan, po jedan voz polako odlaze...
I onako zamišljeni u iščekivanju, propustimo Ono Pravo...
Nije istina da ´´nečastivi´´ spaja ljude u Ljubav...To čini Bog Ljubav...
Mišljenja sam da se ništa ne događa bez razloga, ne spaja Bog Ljubav dvoje ljudi tek tako...
Ima za njih neki cilj, to njihovo spajanje ima nekoga smisla...
Možda taj razlog ne znamo i ne vidimo sada, ali ne znači da treba da odustanemo, da se ne borimo...
Treba samo pratiti znakove, shvatiti njihovo značenje, tumačiti ih...
Primera radi, imamo neku ne odložnu obavezu, jednostavno nešto što nam pada kao teret a moramo da odradimo...
Odjednom, okolnosti se nameste tako, da se ta obaveza odgodi na neko određeno vreme...
Ili, već poduže vreme radite na tome, da odete na put, da promenite mesto prebivališta, zauvek...
Opet, okolnosti da tako kažem udese, da do tog puta ne dođe...
Kažem lepo, ne radi to ´´nečastivi´´, već Bog Ljubav daje šansu da Ta Naša Ljubav traje...
Daje nam vremena, da okolnosti koje trebamo da promenimo, zaista promenimo...
Pitam se da li zaista trebamo da protraćimo uzalud tu svoju šansu,
da ispustimo iz svojih ruku, iz svog zagrljaja tu, baš TU Ljubav...
Da li je to samo u pitanju strah ? Strah od toga šta će okolina misliti o Nama...
Ne živimo Mi za okolinu, mi živimo za Nas i zarad Nas samih i Ljubavi postojimo...
Nađeš nekoga sa kim imaš toliko dodirnih tačaka, da te to uplaši...
Neko ko ti je toliko sličan, a u isti mah i toliko različit...
Da te baš te nečije ´´različitosti´´ vezuju za njega/nju...
Dakle uzmi ono što ti Bog Ljubav pruža, nemamo mi sto života...
Na kraju, nešto što sam negde pročitala, više se i ne sećam gde :
´´Imamo samo po jedan život, a ovo nije generalna proba...´´
Konačno, život nam namesti da tako kažem, okolnosti...i konačno doživimo Tu Ljubav...
Ljubav uz čiju pomoć shvatimo, da ono što smo do tada mislili da imamo, nije ljubav uopšte...
Ta Ljubav nam unese svetlost u život, otvori nam oči...
Pored nje se opet osećamo puni života...
Ta Ljubav nam pomogne da shvatimo i vidimo objektivno kako smo živeli do tada...
Pomogne nam da shvatimo da je neophodno promeniti Nešto...
Zacrtamo sebi cilj, koji želimo da ostvarimo, da bi upravo te, ne odgovarajuće okolnosti promenili...
Da bi mogli zaista da uživamo, čuvamo, gajimo, negujemo ono što smo dobili, Pravu Ljubav...
Jedino što unapred trebamo da budemo svesni toga, da je za svaku promenu potrebno i vreme, strpljenje...
Ako zaista Volimo, onda ćemo čekati...
Nemamo ništa od toga, što ćemo sedeti sami na nekoj klupi perona života...
Što ćemo puštati da jedan, po jedan voz polako odlaze...
I onako zamišljeni u iščekivanju, propustimo Ono Pravo...
Nije istina da ´´nečastivi´´ spaja ljude u Ljubav...To čini Bog Ljubav...
Mišljenja sam da se ništa ne događa bez razloga, ne spaja Bog Ljubav dvoje ljudi tek tako...
Ima za njih neki cilj, to njihovo spajanje ima nekoga smisla...
Možda taj razlog ne znamo i ne vidimo sada, ali ne znači da treba da odustanemo, da se ne borimo...
Treba samo pratiti znakove, shvatiti njihovo značenje, tumačiti ih...
Primera radi, imamo neku ne odložnu obavezu, jednostavno nešto što nam pada kao teret a moramo da odradimo...
Odjednom, okolnosti se nameste tako, da se ta obaveza odgodi na neko određeno vreme...
Ili, već poduže vreme radite na tome, da odete na put, da promenite mesto prebivališta, zauvek...
Opet, okolnosti da tako kažem udese, da do tog puta ne dođe...
Kažem lepo, ne radi to ´´nečastivi´´, već Bog Ljubav daje šansu da Ta Naša Ljubav traje...
Daje nam vremena, da okolnosti koje trebamo da promenimo, zaista promenimo...
Pitam se da li zaista trebamo da protraćimo uzalud tu svoju šansu,
da ispustimo iz svojih ruku, iz svog zagrljaja tu, baš TU Ljubav...
Da li je to samo u pitanju strah ? Strah od toga šta će okolina misliti o Nama...
Ne živimo Mi za okolinu, mi živimo za Nas i zarad Nas samih i Ljubavi postojimo...
Nađeš nekoga sa kim imaš toliko dodirnih tačaka, da te to uplaši...
Neko ko ti je toliko sličan, a u isti mah i toliko različit...
Da te baš te nečije ´´različitosti´´ vezuju za njega/nju...
Dakle uzmi ono što ti Bog Ljubav pruža, nemamo mi sto života...
Na kraju, nešto što sam negde pročitala, više se i ne sećam gde :
´´Imamo samo po jedan život, a ovo nije generalna proba...´´
