Datum koji je daleko iza mene i koji nikada neću zaboraviti. Dan-mesec-godina jako (ne)prijatna za sećanje, ali kako naš narod kaže: " Takvo - kakvo je tvoje je, bez obzira da li je dobro ili loše..."
Tih dana sam bio na bolovanju. Dijagnoza – kamen u levom bubregu. Veličina 7.8 mm. Pozicija kamena: Donja kalota bubrega. Baš je bolelo. Pokušavao sam svim vrstama čajeva da istopim Stonsa. Skakao, cupkao, prevrtao se od bolova....Jednostavno nije išlo, odnosno nije hteo napolje. Hmm...baš me je nekako zavoleo, i nikako nije hteo da se rastanemo. Svake nedelje na kontrolu, svake nedelje ultrazvuk, potom rengen (kako se piše pravilno: rengen ili rendgen?) i tako...
Nakon mesec ipo dana, ja puko. Nisam mogao više da tumaram hodnicima bolnice, čekam snimanja i rezultate, a potom mišljenje stručnjaka. Pogotovo ne mišljenje, ustvari to je bila njihova konstatacija... Duboko zamišljeni lekar, sa podignutim rengenskim snimkom, ponesen iluzijama svoje švalerke, izvodi zaključak:
-"Nije se pomerio. Na istome mestu je kao i pre mesec dana!!"
-"Ništa", nastavlja lekar, "Nastavite sa terapijom, i javite se za nedelju dana!"
-"Znate doktore! ", odgovaram lekaru, " Ja hoću da zaključim bolovanje i krenem na posao. Dosadilo mi je da već mesec ipo dana obijam vrata vaše ordinacije, a nismo se pomerili od početka. Ovako ću ja krenuti na posao, pa ako zagusti – eto mene kod vas – Može? "
Lekar je još jednom pogledao moj poslednji snimak i rekao:
-"Radite kako vam je volja, ali nemojte zaboraviti da ako imate jake bolove, obavezno dođete kod mene. Jel može tako?"
-"Dogovoreno!", odgovaram.
Zaključujem bolovanje kod svoje doktorke opšte prakse i eto mene sledećeg dana na posao. Na poslu situacija ne promenjena. Dan sumoran i težak. Bolovi u bubregu po neki put se pojave, tek toliko kao opomena. Sledećeg jutra, ustao i spremam se da krenem na posao....Telefon! Zove majka da pre posla svratim kod njih. Čudno? Nikada nije tako nešto tražila od mene. Došao sam kod njih i video jednu neverovatnu sliku. Otac sedi na krevetu a majka pored njega.
-"Dobro jutro! Šta se desilo", pitam majku.
-"Šta šta se desilo? Pogledaj svoga oca! " , odgovara ljutito.
-"Šta je bilo Đole?", pogledao sam oca i postavio pitanje. Nešto je promumlao nerazgovetno. Tek onda sam primetio da mu je leva strana lica, i leva ruka opuštena.
-"Šlog!", odgovaram naglas. "Kada se to desilo?", postavljam pitanje majci.
-"Kada se desilo? Noćas, ali nije hteo da me probudi. Uopšte neshvata ozbiljnost situacije"
-"Zašto me niste pozvali noćas?", postavljam pitanje.
-"Zato što gospodin nikoga nije hteo da budi, mislio je da će proći do jutra!"
-"Pozvaću hitnu pomoć!!", odgovaram i polazim prema telefonu
-"Već sam pozvala, trebalo je već da stignu."
Javljam se telefonom na posao i obaveštavam direktora da neću danas doći. Minuti prolaze. Izlazim na ulicu i čekam kola hitne pomoći. "Evo ih!", odgovaram sam sebi. Uvodim ljude iz hitne i ukratko objašnjavam celu situaciju. Bolničar donosi nosila i odvoze oca u bolnicu, sa njim polazimo i ja i majka. Posle hospitalizacije oca, više nisam morao ostati. Lekar mi je obajsnio da je iluzorno čekati da se nešto popravi u narednih par sati (ili pogorša), zato bi bilo najbolje da odem kući.
Vratio sam se kući. Moja supraga je već otišla na posao a dete je otpratila u školu. Ostao sam sam. Palim cigaretu za cigaretom. Šta li će biti sa ocem? Šta li će biti? Hoće li se izvući i kako? Rešio sam da prošetam nekih 15-tak kilometara do posla. Ionako neću raditi. Samo ću prošetati. Mislim da bi mi to sada najviše odgovaralo. Krenuo sam polako i trudio se da što manje mislim na oca. Nekako sam uspevao da povremeno skrenem misli, ali su se one opet vraćale. Stigao sam, nakon sat vremena hoda. Na kapiji fabrike sačekalo me je obezbeđenje.
-"Šta je bilo? Na godišenjem odmoru ste ali ne možete bez firme?", upitao je lik iz obezbeđenja
-"Ma nije.", odgovaram, "Desio se problem sa ocem pa sam uzeo slobadan dan."
-"Eh ti stari ljudi, uvek sa njima neki problem!"
Popeo sam se stepenicama i otišao u svoju kancelariju. Tada smo radili nas četvoro u jednoj kancelariji. Malo se iznenadili kada su me videli na vratima.
-"Šta se desilo?", upitao je jedan kolega
-"Pa ništa! Smestili smo oca u bolnicu, ja se vratio kući, bio sam, osećao se nelagodno, i prošetao do firme... "
-"Ma biće sve u redu! Videćeš.", tešio me kolega. "Sada ćemo popiti po kafu. Malo će mo da se zezamo i tako". Kolega podiže slušalicu i zove kafe kuvaricu. "Halo Rule, donesi nam četri kafe."
Svako je počeo da priča svoju priču o roditeljima i deci, o problemima kroz koje su prolazili, tokom života. Kada sam u jednom trenutku osetio nenormalno jako probadanje u predelu bubrega i leve prepone. Gotovo da sam jedva uspeo sebe da obuzda da se ne izderem. Obli me hladan znoj.
-"Uhhh....!!", izdahnuo sam.
-"Šta ti je?", pritrčao je kolega ka mom stolu.
-"Bubreg!", odgovorio sam
-"Moraću da odem do WC-a."
Teškim koracima otišao sam u WC....
-"Ljudi !?!", povikao sam ulazeći u kancelariju, "Izbacio sam kamen!!!???". Bio sam uznemiren od sreće, a moje telo je osećalo jedno predivno olakšanje. Bez ijednog jedinog bola u sebi. Tako nešto nisam osećao mesec dana unazad.
Uzeo sam telefon i pozvao suprugu na posao, kako bih joj saopštio lepu vest. Javio se njen kolega koji mi je rekao da je moja supruga otišla kući. Okrenuo sam kućni broj i javila se moja supruga.
-"Ćao!", rekao sam , "Jel znaš šta ima novo?"
-"Ne!", odgovorila je
-"Izbacio sam kamen iz bubrega pre par minuta"
-"Stvarno, pa to je super vest. Jel si sada dobro?", pitala je.
-"Aha, osećam se kao preporođen, ne mogu ti opisat!!", govorio sam uznemireno od sreće
-"Lepo, lepo...A ti se nepitaš šta ja tražim kod kuće u ovo vreme?"
Tada sam pogledao na sat i shvatio da je 12. sati, i da bi trebalo da je ona u to vreme na poslu.
-"Pa što si kući? Šta se desilo? Da li si zvala bolnicu? Jel otac uredu?", postavio sam gomilu pitanja
-"Zvala sam bolnicu, i za sada je stanje tvoga oca nepromenjeno ali...", pričala je ona
-"...ja i tvoja ćerka smo došli iz bolnice. Pala je sa zida ograde škole. Ustvari svukla se uz zid i odrala ceo stomak, sada su je previli i to je to....Zvali su me iz bolnice da dođem i odvedem dete kući...noge su mi se presekle dok sam stigla do bolnice..."
-"Dolazim kući!", povikao sam i spustio slušalicu. Kolege su me pogledale u očekivanju odgovora, objašnjenja, šta li već.
-"Treba mi auto! Moram hitno kući! Ćerkica se povredila!"
-"Šta se desilo?", upitao je jedan kolega. Drugi je već okretao broj sekretarice i tražio da se spremi službeni auto.
-"Ne znam tačno šta ali reći ću vam sutra..."
Šofer me je odvezao do kuće. Ušao sam i video ćerkicu kako se igra ispred računara. Prišao sam i pitao je:
-"Mala jel si dobro? "
-"Sada je dobro, ali njena koža još uvek visi na zidu ograde škole...", odgovorila je supruga
O bože da li će ovaj dan da se završi već jednom.
(C) 2009 Christian Forty
Tih dana sam bio na bolovanju. Dijagnoza – kamen u levom bubregu. Veličina 7.8 mm. Pozicija kamena: Donja kalota bubrega. Baš je bolelo. Pokušavao sam svim vrstama čajeva da istopim Stonsa. Skakao, cupkao, prevrtao se od bolova....Jednostavno nije išlo, odnosno nije hteo napolje. Hmm...baš me je nekako zavoleo, i nikako nije hteo da se rastanemo. Svake nedelje na kontrolu, svake nedelje ultrazvuk, potom rengen (kako se piše pravilno: rengen ili rendgen?) i tako...
Nakon mesec ipo dana, ja puko. Nisam mogao više da tumaram hodnicima bolnice, čekam snimanja i rezultate, a potom mišljenje stručnjaka. Pogotovo ne mišljenje, ustvari to je bila njihova konstatacija... Duboko zamišljeni lekar, sa podignutim rengenskim snimkom, ponesen iluzijama svoje švalerke, izvodi zaključak:
-"Nije se pomerio. Na istome mestu je kao i pre mesec dana!!"
-"Ništa", nastavlja lekar, "Nastavite sa terapijom, i javite se za nedelju dana!"
-"Znate doktore! ", odgovaram lekaru, " Ja hoću da zaključim bolovanje i krenem na posao. Dosadilo mi je da već mesec ipo dana obijam vrata vaše ordinacije, a nismo se pomerili od početka. Ovako ću ja krenuti na posao, pa ako zagusti – eto mene kod vas – Može? "
Lekar je još jednom pogledao moj poslednji snimak i rekao:
-"Radite kako vam je volja, ali nemojte zaboraviti da ako imate jake bolove, obavezno dođete kod mene. Jel može tako?"
-"Dogovoreno!", odgovaram.
Zaključujem bolovanje kod svoje doktorke opšte prakse i eto mene sledećeg dana na posao. Na poslu situacija ne promenjena. Dan sumoran i težak. Bolovi u bubregu po neki put se pojave, tek toliko kao opomena. Sledećeg jutra, ustao i spremam se da krenem na posao....Telefon! Zove majka da pre posla svratim kod njih. Čudno? Nikada nije tako nešto tražila od mene. Došao sam kod njih i video jednu neverovatnu sliku. Otac sedi na krevetu a majka pored njega.
-"Dobro jutro! Šta se desilo", pitam majku.
-"Šta šta se desilo? Pogledaj svoga oca! " , odgovara ljutito.
-"Šta je bilo Đole?", pogledao sam oca i postavio pitanje. Nešto je promumlao nerazgovetno. Tek onda sam primetio da mu je leva strana lica, i leva ruka opuštena.
-"Šlog!", odgovaram naglas. "Kada se to desilo?", postavljam pitanje majci.
-"Kada se desilo? Noćas, ali nije hteo da me probudi. Uopšte neshvata ozbiljnost situacije"
-"Zašto me niste pozvali noćas?", postavljam pitanje.
-"Zato što gospodin nikoga nije hteo da budi, mislio je da će proći do jutra!"
-"Pozvaću hitnu pomoć!!", odgovaram i polazim prema telefonu
-"Već sam pozvala, trebalo je već da stignu."
Javljam se telefonom na posao i obaveštavam direktora da neću danas doći. Minuti prolaze. Izlazim na ulicu i čekam kola hitne pomoći. "Evo ih!", odgovaram sam sebi. Uvodim ljude iz hitne i ukratko objašnjavam celu situaciju. Bolničar donosi nosila i odvoze oca u bolnicu, sa njim polazimo i ja i majka. Posle hospitalizacije oca, više nisam morao ostati. Lekar mi je obajsnio da je iluzorno čekati da se nešto popravi u narednih par sati (ili pogorša), zato bi bilo najbolje da odem kući.
Vratio sam se kući. Moja supraga je već otišla na posao a dete je otpratila u školu. Ostao sam sam. Palim cigaretu za cigaretom. Šta li će biti sa ocem? Šta li će biti? Hoće li se izvući i kako? Rešio sam da prošetam nekih 15-tak kilometara do posla. Ionako neću raditi. Samo ću prošetati. Mislim da bi mi to sada najviše odgovaralo. Krenuo sam polako i trudio se da što manje mislim na oca. Nekako sam uspevao da povremeno skrenem misli, ali su se one opet vraćale. Stigao sam, nakon sat vremena hoda. Na kapiji fabrike sačekalo me je obezbeđenje.
-"Šta je bilo? Na godišenjem odmoru ste ali ne možete bez firme?", upitao je lik iz obezbeđenja
-"Ma nije.", odgovaram, "Desio se problem sa ocem pa sam uzeo slobadan dan."
-"Eh ti stari ljudi, uvek sa njima neki problem!"
Popeo sam se stepenicama i otišao u svoju kancelariju. Tada smo radili nas četvoro u jednoj kancelariji. Malo se iznenadili kada su me videli na vratima.
-"Šta se desilo?", upitao je jedan kolega
-"Pa ništa! Smestili smo oca u bolnicu, ja se vratio kući, bio sam, osećao se nelagodno, i prošetao do firme... "
-"Ma biće sve u redu! Videćeš.", tešio me kolega. "Sada ćemo popiti po kafu. Malo će mo da se zezamo i tako". Kolega podiže slušalicu i zove kafe kuvaricu. "Halo Rule, donesi nam četri kafe."
Svako je počeo da priča svoju priču o roditeljima i deci, o problemima kroz koje su prolazili, tokom života. Kada sam u jednom trenutku osetio nenormalno jako probadanje u predelu bubrega i leve prepone. Gotovo da sam jedva uspeo sebe da obuzda da se ne izderem. Obli me hladan znoj.
-"Uhhh....!!", izdahnuo sam.
-"Šta ti je?", pritrčao je kolega ka mom stolu.
-"Bubreg!", odgovorio sam
-"Moraću da odem do WC-a."
Teškim koracima otišao sam u WC....
-"Ljudi !?!", povikao sam ulazeći u kancelariju, "Izbacio sam kamen!!!???". Bio sam uznemiren od sreće, a moje telo je osećalo jedno predivno olakšanje. Bez ijednog jedinog bola u sebi. Tako nešto nisam osećao mesec dana unazad.
Uzeo sam telefon i pozvao suprugu na posao, kako bih joj saopštio lepu vest. Javio se njen kolega koji mi je rekao da je moja supruga otišla kući. Okrenuo sam kućni broj i javila se moja supruga.
-"Ćao!", rekao sam , "Jel znaš šta ima novo?"
-"Ne!", odgovorila je
-"Izbacio sam kamen iz bubrega pre par minuta"
-"Stvarno, pa to je super vest. Jel si sada dobro?", pitala je.
-"Aha, osećam se kao preporođen, ne mogu ti opisat!!", govorio sam uznemireno od sreće
-"Lepo, lepo...A ti se nepitaš šta ja tražim kod kuće u ovo vreme?"
Tada sam pogledao na sat i shvatio da je 12. sati, i da bi trebalo da je ona u to vreme na poslu.
-"Pa što si kući? Šta se desilo? Da li si zvala bolnicu? Jel otac uredu?", postavio sam gomilu pitanja
-"Zvala sam bolnicu, i za sada je stanje tvoga oca nepromenjeno ali...", pričala je ona
-"...ja i tvoja ćerka smo došli iz bolnice. Pala je sa zida ograde škole. Ustvari svukla se uz zid i odrala ceo stomak, sada su je previli i to je to....Zvali su me iz bolnice da dođem i odvedem dete kući...noge su mi se presekle dok sam stigla do bolnice..."
-"Dolazim kući!", povikao sam i spustio slušalicu. Kolege su me pogledale u očekivanju odgovora, objašnjenja, šta li već.
-"Treba mi auto! Moram hitno kući! Ćerkica se povredila!"
-"Šta se desilo?", upitao je jedan kolega. Drugi je već okretao broj sekretarice i tražio da se spremi službeni auto.
-"Ne znam tačno šta ali reći ću vam sutra..."
Šofer me je odvezao do kuće. Ušao sam i video ćerkicu kako se igra ispred računara. Prišao sam i pitao je:
-"Mala jel si dobro? "
-"Sada je dobro, ali njena koža još uvek visi na zidu ograde škole...", odgovorila je supruga
O bože da li će ovaj dan da se završi već jednom.
(C) 2009 Christian Forty
