Вуковар 18.11.1991.

Тог 18. новембра, преморени од даноноћних борби од свакодневних напада усташких снага,
од бесмислених потписивања примирја, од акција....освоји....врати се....
снаге ЈНА, су ушле у Вуковар.
Грађани видно исцрпљени и срећни што долазе ослободиоци, дочекивали су нас, љубили, грлили....плакали од среће....
Усташке снаге су масовно скидале униформе, облачичи цивилке и стапали се са становништвом.. Неки су крваве завоје обмотавали око свога тела
и легали поред осталих рањеника, како би се сакрили....
А слика која ће остати за цео живот....деца.....
Мусава дечја лица, неочешљане главице.....
очи што сијају од драгости и среће се пропињу на малим ногама, како би били што вишљи, да их видимо из наших волила,
како машу са обе руке, на којима се истичу испружена по три прста....
86 дана даноноћних борби...мучких убистава снајпером, шетајућим Чарлијем,
остало је иза нас.....У Вуковар је дошао мир.....Ми смо кренули даље, у ослобађање осталих градова и села у којима је попут овога,
нека кудрава главица чекала да наиђе војска која ће донети мир.
 
Мачак, ниједна војска не доноси мир! Камо среће да тог рата, уопште није ни било...
Иначе, свака част на храбрости да учествујеш у једном грађанском рату! Ја, лично- не бих могао!
 
Pises o vrlo osetljivoj temi; svaka cast! Vrlo je interesantno procitati kako je to doziveo akter tog krvavog haosa... Volela bih da nastavis u tom ritmu,jer je mnogima od nas (na svu srecu), nepoznata ta strana medalje. Lako je biti posmatrac - kriticar,trebalo je taj period preziveti i ostati Covek.
Dakle .. :klap:
 
U vihoru rata , panike straha, brutalnosti ,
snažnije se slike radosti, olakšanja, zahvalnosti i ljubavi
osvetljavaju , urezuju u pamćenje kao eho
prvobitne suštine čoveka i njegovog bitisanja.

xzczxyg6.jpg
 
Scatterbrain;bt56760:
Мачак, ниједна војска не доноси мир! Камо среће да тог рата, уопште није ни било...
Иначе, свака част на храбрости да учествујеш у једном грађанском рату! Ја, лично- не бих могао!


Драги пријатељу.
Грешиш. Војске су те које доносе мир или сузе...
Мислим да сам био у оној која доноси мир и осмех људима на лице.
Слажем се. Камо среће да није било тог рата, па и свих осталих....Немој мислити да сам ја заговорник ратовања, али...
А што се храбрости тиче......Не знам да ли је то била храброст или можда нешто друго....
Знам само....да нисам отишао....срце би ми искочило из груди.
 
EuReKa44;bt56793:
Pises o vrlo osetljivoj temi; svaka cast! Vrlo je interesantno procitati kako je to doziveo akter tog krvavog haosa... Volela bih da nastavis u tom ritmu,jer je mnogima od nas (na svu srecu), nepoznata ta strana medalje. Lako je biti posmatrac - kriticar,trebalo je taj period preziveti i ostati Covek.
Dakle .. :klap:
Свака тема, где људи, ма које вере или нације губе животе је осетљива....поготову ове ратне.
Кад пишем или причам својим синовима и њиховим другарима, никада не глорификујем ни себе нити војску чију сам униформу носио. Никада не измишљам оне ствари о РАТНИЦИМА НА БЕЛОМ КОЊУ....
Ја сам један сасвим обичан човек, који себе сматра патриотом а поседујем све оне врлине и мане, као и сви остали....И никада ме није било срамота рећи, када сам осећао велики страх, бес, мржњу....
Кад причам о тим данима, покушавам да нађем нешто лепо, нешто што се урезало у сећање једног, тада младог човека....И драже ми је причати о дечијим кудравим главицама него о мртвом непријатељу, самом чину напада или одбране....
Свима вама младима, као мојим синовима желим да само останете неми посматрачи НЕЧЕГА ИЗ ПРОШЛОСТИ, да никада не доживите ништа слично.И треба да будете критичари, да тражите, ДА ЗАХТЕВАТЕ, нормалан живот без икаквих страхова, али никада немојте да изгубите сопствено достојанство и чувајте достојанство државе у којој живите..
Још на крају само да кажем, да сам Богу хвала имао срећу, да се вратим у комаду после 383 дана....
Додуше, било је неких проблема са главом, мислим у глави, које сам захваљујући супруги и златној деци успео преболети...А гледам око себе, толико њих....и дан данас...не могу и не знају....да прихвате овај живот.
 
Svala čast na patriotizmu i hrabrosti, ali ja nebih ni u jedan rat pošao dobrovoljno. I u ovom jednom u kojem sam učestvovao, učinio sam to jer sam natjeran (mobilisan) kao i 99,9% mojih rođaka, komšija, drugova, poznanika... Nekažem to jer sam neki pacifista ili što se nešto posebno plašim smrti, nego jednostavno poslije ovakvih ratova kroz koje smo prošli, ja nevidim za šta bi vrijedilo izgubiti život.
 
шта то значи: натеран у рат??????? Да ли си био војник? Да ли си потписао Свечану обавезу? Да ли си је прочитао икада? Да ли је потребно да Те ико тера ? Да ли је потребно да Држава тера својег војника да је брани? Па какав је ово народ на балкану?
Нико ме није терао нити присиљавао да одем у рат. Отишао сам сам, својевољно или добровољно како вам је воља.. Кренух *91. од Лике, и заврших *99 у околини Тропоје у некада комшијској Албанији. Прођох и Кошаре, и ....
Неко је горе написао да је имао проблема са главом п повратку, али да је то решио. ЧЕСТИТАМ, ја нисам решио, и питање је да ли ћу икада решити. Муке су само њему познате и само ми он може поверовати како је то када је не спава толико дуго У снегу с пушком дочеках Нову *92 . и још неколико на сличан/исти начин. А ево и ову најтазију 2010 дочекујем још буднији али и још преморнији од свега и свачега. ЕуРеКа44 тражи да се настави писање на ту тему. ЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕј веруј ми ником од нас није до евоцирања тога, немој нас терати да још једном по ко зна који већ пут пуцамо, копамо ровове,... јер многи то радимо чим заспимо и преко глава нам је и рата и ратника и оних који нису метка опсалили већ у сред Шумадије пијани ударали песницом о сто уз поклике својим политичким лидерима и на тај начин одајући из све снаге свој патриотизам, А ја/ми који смо малнице друкчије исказали неке ведости ноћас (и не само ноћас) блејимо по нету, шетамо по улицама, читамо већ прочитане (више пута) дневне новине, настављајући неки сада већ свој рат истог трена чим сан дође на очи, а обично га нема, нема,....
било, не поновило се.....ма имате ли паметнијих тема или не???????
 

Back
Top