( literarni konkurs je u pitanju, btw 
Prošla među deset najboljih... )
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha
Nad molitvama.
Naš je ukus gorak, krvi moja.
Moja davno zaboravljena istino,
Prašino mog sna.
Moj crveni cvete na pepelu zaborava,
Ostavljen da vene u magli tuđih očiju.
Davimo se u moru iluzije
Kojoj smo sami odrešili ruke.
Ogrešili smo se o tebe, moja krvava zoro,
Vero u noći neverujućih,
Vatro u glasu umirućih,
Poslednja iskro u duši roba,
Nepravedno osuđenog za sve kiše
Koje su se prolile nad zaboravljenim poljima.
Mi više ne čujemo prve petlove
I puštamo da nas korov obavije.
U ime Oca i Sina, i svih reka i planina
Oskrnavljenih.
Ti si poslednji kamen u ruševini hrama
Koji smo sami razorili do temelja.
Ti si zenica naših slepih očiju.
Mi smo rešetke tvoga kaveza.
Čeznem za danom kada tvoj krst
Neće biti simbol nadgrobnog spomenika.
Ugašena zvezda plače nad mačem
Zarivenim u prah mrtve zemlje.
Ti si svetlost koja protiče venama pravednika.
Ti si trn u nezajažljivim očima.
Ti si poslednji osvrt na svet koji gori.
Mi smo omča oko tvog vrata.
U ime Oca i Sina, i svih stradalnika davnina
Zaboravljenih.
Smeh postaje podsmeh.
Zvuci truljenja nas guše.
Pevaju duše naših predaka,
Pevaju u horovima,
Pevaju u kricima,
Pevaju u suzama koje rose
Crni veo propadanja.
Kroz plamen našeg plemena,
Kroz breme našeg vremena,
Podižemo lice ka nebu
Dok nas šamara surovi vetar umiranja.
Sahranjujemo pogled u krvavoj zemlji.
Nek u nemiru posustajanja počiva.
U ime Oca i Sina, i svih nedostižnih daljina
Koje smo napustili.
Ja sam Bog tvoj bez imena,
Bog moj bez lika i glasa,
Bog naš bez srama i straha,
U kog smo nekad verovali,
Za čiji smo osmeh davali glave,
Zar smo ga zaboravili?
Zar ste me zaboravili?
Zar smo se zaboravili, krvi moja?
Zar smo spalili sebi krila i zaboravili?
Zar smo iskopali sebi oči i zaboravili?
Zar smo odsekli sebi jezik i zaboravili?
Zar su naše rane sebe zaboravile?
U ime Oca i Sina, i svih paklenih dubina
Koje smo iskusili.
Ućutkati proroke i propovednike!
Od čopora načiniti stado!
Ugasiti žar u duši, život je uvod u smrt!
Plači što umireš!
Plači što si se rodio!
Moli za milost,
Ti koji si se drznuo da živiš!
Tvoje zemlja je ništa!
Tvoja zemlja je moja!
U ime Oca i Sina...
Ja sam bog tvoj sa imenom pred kojim ćeš drhtati!
Sa likom kog ćeš se klanjati!
...kom ćeš se klanjati!
Sa glasom koji ćeš slušati bez pogovora!
...bez odgovora!
Sa glasom koji ti para uši!
’’Bog’’ njihov od stida i straha...
Zar smo zaboravili?
Zar ste ga zaboravili?!
U ime Oca i Sina...
Dosta je bilo!
Šta da učinim da te probudim?!
Šta da platim da te vratim u život?!
Ja ne mogu više!
Ja otvaram oči!
Ja hoću da vidim svetlost istine,
Pa makar nad sekirom svog pogubljenja!
Meni je dosta!
Nama je dosta!
Njemu je dosta!
Zar moram krv da prolijem da te dobijem nazad?!
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha...
Ti si vetar u našim spaljenim jedrima!
Crveni cvet na pepelu istine!
Naša krvava zora,
Poslednja nada i svitanje!
Glas onih koji jesu,
koji behu,
koji će biti!
Vera onih koji pale poslednje lomače prisećanja!
Ostani miris života u našim uvelim poljima!
Ostani ukus istine na našim nemim usnama!
Ostani ime večnosti na našim uraslim grobovima!
Bog neka grehe oprosti,
Grom neka nebo raspara,
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha...
Mi nećemo umreti!
Zauvek živimo tobom protkani.
Mi ćemo disati i kad vetar ugine
Jer smo se držali za svoje snove
Dok se tlo rušilo pod nama.
Mi smo istina, krvi moja,
I zato nećemo umreti!
Ti si prva pomisao u jatu mojih hrabrosti!
Najlepše pero u krilima satkanim od svetlosti!
Ostani duh pravednih,
Koji će te na grešnim rukama nositi!
Bog nek nam život oprosti!
Mi nećemo zaboraviti!
... Amin.
Prošla među deset najboljih... )U ime Oca i Sina i Svetoga Duha
Nad molitvama.
Naš je ukus gorak, krvi moja.
Moja davno zaboravljena istino,
Prašino mog sna.
Moj crveni cvete na pepelu zaborava,
Ostavljen da vene u magli tuđih očiju.
Davimo se u moru iluzije
Kojoj smo sami odrešili ruke.
Ogrešili smo se o tebe, moja krvava zoro,
Vero u noći neverujućih,
Vatro u glasu umirućih,
Poslednja iskro u duši roba,
Nepravedno osuđenog za sve kiše
Koje su se prolile nad zaboravljenim poljima.
Mi više ne čujemo prve petlove
I puštamo da nas korov obavije.
U ime Oca i Sina, i svih reka i planina
Oskrnavljenih.
Ti si poslednji kamen u ruševini hrama
Koji smo sami razorili do temelja.
Ti si zenica naših slepih očiju.
Mi smo rešetke tvoga kaveza.
Čeznem za danom kada tvoj krst
Neće biti simbol nadgrobnog spomenika.
Ugašena zvezda plače nad mačem
Zarivenim u prah mrtve zemlje.
Ti si svetlost koja protiče venama pravednika.
Ti si trn u nezajažljivim očima.
Ti si poslednji osvrt na svet koji gori.
Mi smo omča oko tvog vrata.
U ime Oca i Sina, i svih stradalnika davnina
Zaboravljenih.
Smeh postaje podsmeh.
Zvuci truljenja nas guše.
Pevaju duše naših predaka,
Pevaju u horovima,
Pevaju u kricima,
Pevaju u suzama koje rose
Crni veo propadanja.
Kroz plamen našeg plemena,
Kroz breme našeg vremena,
Podižemo lice ka nebu
Dok nas šamara surovi vetar umiranja.
Sahranjujemo pogled u krvavoj zemlji.
Nek u nemiru posustajanja počiva.
U ime Oca i Sina, i svih nedostižnih daljina
Koje smo napustili.
Ja sam Bog tvoj bez imena,
Bog moj bez lika i glasa,
Bog naš bez srama i straha,
U kog smo nekad verovali,
Za čiji smo osmeh davali glave,
Zar smo ga zaboravili?
Zar ste me zaboravili?
Zar smo se zaboravili, krvi moja?
Zar smo spalili sebi krila i zaboravili?
Zar smo iskopali sebi oči i zaboravili?
Zar smo odsekli sebi jezik i zaboravili?
Zar su naše rane sebe zaboravile?
U ime Oca i Sina, i svih paklenih dubina
Koje smo iskusili.
Ućutkati proroke i propovednike!
Od čopora načiniti stado!
Ugasiti žar u duši, život je uvod u smrt!
Plači što umireš!
Plači što si se rodio!
Moli za milost,
Ti koji si se drznuo da živiš!
Tvoje zemlja je ništa!
Tvoja zemlja je moja!
U ime Oca i Sina...
Ja sam bog tvoj sa imenom pred kojim ćeš drhtati!
Sa likom kog ćeš se klanjati!
...kom ćeš se klanjati!
Sa glasom koji ćeš slušati bez pogovora!
...bez odgovora!
Sa glasom koji ti para uši!
’’Bog’’ njihov od stida i straha...
Zar smo zaboravili?
Zar ste ga zaboravili?!
U ime Oca i Sina...
Dosta je bilo!
Šta da učinim da te probudim?!
Šta da platim da te vratim u život?!
Ja ne mogu više!
Ja otvaram oči!
Ja hoću da vidim svetlost istine,
Pa makar nad sekirom svog pogubljenja!
Meni je dosta!
Nama je dosta!
Njemu je dosta!
Zar moram krv da prolijem da te dobijem nazad?!
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha...
Ti si vetar u našim spaljenim jedrima!
Crveni cvet na pepelu istine!
Naša krvava zora,
Poslednja nada i svitanje!
Glas onih koji jesu,
koji behu,
koji će biti!
Vera onih koji pale poslednje lomače prisećanja!
Ostani miris života u našim uvelim poljima!
Ostani ukus istine na našim nemim usnama!
Ostani ime večnosti na našim uraslim grobovima!
Bog neka grehe oprosti,
Grom neka nebo raspara,
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha...
Mi nećemo umreti!
Zauvek živimo tobom protkani.
Mi ćemo disati i kad vetar ugine
Jer smo se držali za svoje snove
Dok se tlo rušilo pod nama.
Mi smo istina, krvi moja,
I zato nećemo umreti!
Ti si prva pomisao u jatu mojih hrabrosti!
Najlepše pero u krilima satkanim od svetlosti!
Ostani duh pravednih,
Koji će te na grešnim rukama nositi!
Bog nek nam život oprosti!
Mi nećemo zaboraviti!
... Amin.
