Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni kao trave
što rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde
što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.
Imamo ruke,
dobre
kao pijane laste,
da se grlimo plavo,
i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u saksijama oka
ponekome u svetu.
Prejeli smo se davno
i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.
A sve je smešno i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre,
i ove dobre laži.
Prejeli smo se,
kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da psuje.
I ore daljine glavom.
I jednako je u nama
i kamenja,
i granja.
I jednako je u nama
i prljavo,
i plavo.
I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže,
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
i sutra šta ćemo hteti.
Goreli smo,
al' nismo
postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita
i obale u cvetu.
Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drugačije živi,
od svih ostalih živih
na ovom žilavom svetu.
I najzad:
tako je dobro
što nismo samo trave.
Što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo.
Već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave,
željne da budu sunce
makar trenutak samo.
nismo došli zadovoljni kao trave
što rastu da se zgaze
kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde
što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.
Imamo ruke,
dobre
kao pijane laste,
da se grlimo plavo,
i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u saksijama oka
ponekome u svetu.
Prejeli smo se davno
i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.
A sve je smešno i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre,
i ove dobre laži.
Prejeli smo se,
kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da psuje.
I ore daljine glavom.
I jednako je u nama
i kamenja,
i granja.
I jednako je u nama
i prljavo,
i plavo.
I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže,
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
i sutra šta ćemo hteti.
Goreli smo,
al' nismo
postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita
i obale u cvetu.
Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drugačije živi,
od svih ostalih živih
na ovom žilavom svetu.
I najzad:
tako je dobro
što nismo samo trave.
Što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo.
Već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave,
željne da budu sunce
makar trenutak samo.
