Чупав! Бубуљичав! Као да га неки пубертетски паук дубоко из пене изједа и не да му мира
ни једног стихијског момента. Оног мира преко неопходног његовој разјапљеној личности, с намргођеним дланом. Трудио се да му не буде
жао, али искрено у себи, сваким лавежом којим су се лизале улице ове успаване бајке, на сваком раскршћу, он је осећао тог гонича од броја
два. Тада му није било свеједно...Сањао је, и он то признаје: гонио га је тај број два! Гонио га је тај гонич од броја два. У сновима- број два код
знака стоп, затим – број два на сред раскрснице чији семафори још не раде,... сањао је увек одређена места, и увек тај проклети број два!
Нека два места која је дуго у себи чувао, као тајну од млека саздану вриснула су те вечери,попут провришталог млека, нажалост! А
знао је да се некуда тим улицама стиже до велелепног моста, знао је,али је својим корацима то вешто ћутао. Чупави -бубуљичавко је бежао од тог
броја два, сматрајући да није довољно вредан споја броја два, сматрајући
да од броја два лако могу настати два усамљеника.
Цуњајући тако успаваном бајком, плочницима који су се под њим размицали, а улице на сваком ћошку тетошиле и снажно полно општиле,
стао је крај једног излога и замутио јасноћу опраног и чистог стакла својим топлим дахом. То се тако брзо десило да није био свестан ни шта
је заправо хтео видети унутра. Није знао ни да ли би ишта и имао видети. Једноставно је ту застао и остао... Та магла ,на излогу, га је,очито мрзела. На све могуће начине му је бранила чист поглед. А он је био поприлично плашљиве, али и
радознале природе.То је најбоље знала та масна и дуга коса, која би се увек после неке начињене штете из корена борила да га испрати у стопу,
мада увек је за том лудом главом заостајала неких пола метра. Цртао је срца по том излогу, те вечери док су улице успаване бајке завијале под
њим. Не онаква срца каква црта његов отац, иначе кардиолог по занимању.Његова срца су увек имала два једнака дела, две половине, али не леву и
десну, као на скицама његовог оца, него увек горњу и доњу. Свако његово
срце на том излогу је личило на младу, али и зрелу жену, која као у неком успореном снимку уз све пратеће елементе афричке, разголићене
музике трчи ка њему. Сваки тај поскок срца на том већ сада његовом излогу, изискивао је један трен усхићења неке осликане, младе жене чије
груди овога срца показиваху небо, и чији Венерин појас показиваше земљу! Тако се занео у тој својој малој, изопаченој лудости, у својој
грешној, али пријајућој мисли да је гледао у врхове сопствених јагодица на прстима руку,...руку које су се непомично грчиле и истезале, као да
спајају ово небо и ову земљу, на сваком његовом нацртаном срцу. Срца
су,додуше, у налетима дубоких издисаја , овог сулудог сликара, опет постајали магла. Само бесомучна магла, на излогу несталих идеала.
Зачули су се и тада лавежи којима су улице лизале једне другима ране.Сетио се оног његовог вечног гонича! Његовог личног броја два.
Наслонио је свих десет прстију стиснуо маглу под јагодицама, и начинио
неми крик десет проливених суза.Те вечери, прстима и маглом свог даха на излогу спојио је једно небо и једну земљу. Начинио је свој број
два,тада... и његова земља и његово небо били су у љубавној вези,спојени десетицом проливених суза из његових прстију и даха. Та
веза се одржа целе те вечери, до првих Сунчевих зрака!
ни једног стихијског момента. Оног мира преко неопходног његовој разјапљеној личности, с намргођеним дланом. Трудио се да му не буде
жао, али искрено у себи, сваким лавежом којим су се лизале улице ове успаване бајке, на сваком раскршћу, он је осећао тог гонича од броја
два. Тада му није било свеједно...Сањао је, и он то признаје: гонио га је тај број два! Гонио га је тај гонич од броја два. У сновима- број два код
знака стоп, затим – број два на сред раскрснице чији семафори још не раде,... сањао је увек одређена места, и увек тај проклети број два!
Нека два места која је дуго у себи чувао, као тајну од млека саздану вриснула су те вечери,попут провришталог млека, нажалост! А
знао је да се некуда тим улицама стиже до велелепног моста, знао је,али је својим корацима то вешто ћутао. Чупави -бубуљичавко је бежао од тог
броја два, сматрајући да није довољно вредан споја броја два, сматрајући
да од броја два лако могу настати два усамљеника.
Цуњајући тако успаваном бајком, плочницима који су се под њим размицали, а улице на сваком ћошку тетошиле и снажно полно општиле,
стао је крај једног излога и замутио јасноћу опраног и чистог стакла својим топлим дахом. То се тако брзо десило да није био свестан ни шта
је заправо хтео видети унутра. Није знао ни да ли би ишта и имао видети. Једноставно је ту застао и остао... Та магла ,на излогу, га је,очито мрзела. На све могуће начине му је бранила чист поглед. А он је био поприлично плашљиве, али и
радознале природе.То је најбоље знала та масна и дуга коса, која би се увек после неке начињене штете из корена борила да га испрати у стопу,
мада увек је за том лудом главом заостајала неких пола метра. Цртао је срца по том излогу, те вечери док су улице успаване бајке завијале под
њим. Не онаква срца каква црта његов отац, иначе кардиолог по занимању.Његова срца су увек имала два једнака дела, две половине, али не леву и
десну, као на скицама његовог оца, него увек горњу и доњу. Свако његово
срце на том излогу је личило на младу, али и зрелу жену, која као у неком успореном снимку уз све пратеће елементе афричке, разголићене
музике трчи ка њему. Сваки тај поскок срца на том већ сада његовом излогу, изискивао је један трен усхићења неке осликане, младе жене чије
груди овога срца показиваху небо, и чији Венерин појас показиваше земљу! Тако се занео у тој својој малој, изопаченој лудости, у својој
грешној, али пријајућој мисли да је гледао у врхове сопствених јагодица на прстима руку,...руку које су се непомично грчиле и истезале, као да
спајају ово небо и ову земљу, на сваком његовом нацртаном срцу. Срца
су,додуше, у налетима дубоких издисаја , овог сулудог сликара, опет постајали магла. Само бесомучна магла, на излогу несталих идеала.
Зачули су се и тада лавежи којима су улице лизале једне другима ране.Сетио се оног његовог вечног гонича! Његовог личног броја два.
Наслонио је свих десет прстију стиснуо маглу под јагодицама, и начинио
неми крик десет проливених суза.Те вечери, прстима и маглом свог даха на излогу спојио је једно небо и једну земљу. Начинио је свој број
два,тада... и његова земља и његово небо били су у љубавној вези,спојени десетицом проливених суза из његових прстију и даха. Та
веза се одржа целе те вечери, до првих Сунчевих зрака!