Za njega se kaže da je “pesnik u slikarstvu”, ali i da njegova poezija ima u sebi dosta slikarskih elemenata.
Đura Jakšić (1832-1878) je bio najizrazitiji romantičar među srpskim pesnicima 19. veka. Kao svestrano obdarena ličnost, celi život je proveo tragajući za ono će istinski i potpuno “zaokupiti” njegovu nemirnu dušu.
Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila-i privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:
"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."
Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…
A jednog dana - zapisuje dalje Nušić - Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"
"…Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži…"
Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…
Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;
"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.
Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu" 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".
Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.
"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…
A šta je bilo sa Milom?
Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".
"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara"- zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"- oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"
Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.
Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.
Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;
Мила
,,Вина Мило!'' орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе,
Ана точи, Ана служи -
Ал' за Милом срце тужи.
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
то код Миле оставише,
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.
Из Милиних руку мали'
- Ма се раст'о бела света -
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали!
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.
Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Нема Миле, неста ћева!...
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи!''
Đura Jakšić (1832-1878) je bio najizrazitiji romantičar među srpskim pesnicima 19. veka. Kao svestrano obdarena ličnost, celi život je proveo tragajući za ono će istinski i potpuno “zaokupiti” njegovu nemirnu dušu.
Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila-i privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:
"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."
Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…
A jednog dana - zapisuje dalje Nušić - Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"
"…Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži…"
Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…
Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;
"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.
Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu" 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".
Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.
"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…
A šta je bilo sa Milom?
Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".
"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara"- zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"- oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"
Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.
Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.
Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;
Мила
,,Вина Мило!'' орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе,
Ана точи, Ана служи -
Ал' за Милом срце тужи.
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
то код Миле оставише,
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.
Из Милиних руку мали'
- Ма се раст'о бела света -
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали!
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.
Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Нема Миле, неста ћева!...
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи!''
