pjesma - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

VIDIŠ LI ME?

pjesma

Oceni ovaj blog
preuzela od Kučke, al ne mogu da odolim da je ovdje nemam...prosto je ...nemam riječi...

TATA...

Jesen je siva i tuzna.
Ja, veciti romanticar ne volim kisu, ne volim uvelo lisce.
Cini mi se da sve umire pa i nebo place.
Isto kao nekad.
I onda je bila jesen i onda je nebo plakalo. Secanja se uvek vracaju a sa njima i suze.
Suze presuse a secanje preraste u san, uvek isti, nikad ne dosanjani.
"Imam samo devet godina. Bela haljinica jedva doseze do kolena, kosa duga rasuta po ramenima.
Trcim nasim poljem bezbrizna i srecna.
Petak je, trinaesti.
Cesto bacam pogled na seoski put cekajuci da se pojavi moj otac nakon naporne radne nedjelje. I cekam, cekam........
Okrecem stranice proslosti i vise nisam dete.
Imam 15g. ali jos uvek verujem u bajke.
Jos uvek svakog petka cekam...
Ne napusta me nada da ce doci i ako se tada, toga petka njegov zivot ugasio pod tockovima pijanog vozaca.
Tu si i ti.
Govoris mi da je zivot ipak lep. Gledas me u oci, govoris da me volis,
da se vredi boriti.
I ja ti verujem, zelim verovati, moram.
Bio si moja slamka spasa na otvorenom moru, moja prva ljubav.
Naucio si me kako plakati bez suza, hrabro podnositi bol i smejati se kada najvise boli."
Prosle su godine, odavno ne verujem u bajke.
Prasnjavi seoski put odavno su zamenila svetla velegrada a mi smo se izgubili u labirintu zivota.
Majka sam i zena. I srecna sam!
Samo ponekad zabole strele secanja i u mom srcu javi se ista zelja.
Zelim;
probuditi se uz cvrkut ptica, trcati poljem bosa i jos jednom,
samo jos jednom zagrliti svoga oca.
LilyL

Pošalji "pjesma" na Facebook Pošalji "pjesma" na Google Pošalji "pjesma" na My Yahoo! Pošalji "pjesma" na Live Pošalji "pjesma" na MySpace Pošalji "pjesma" na Twitter Pošalji "pjesma" na Digg Pošalji "pjesma" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)
    Stvarno je divno....toliko osećanja koja ne bukte nego samo tiho tinjaju
  2. lejla.al.dbuni (avatar)
    Ma gde ziveli,ma u kojim godinama bili,zauvek ostajemo,kao pupcanom vrpcom vezani,za kraj iz kojeg poticemo.
    Mesto gde smo se rodili zauvek cuva slike naseg detinjstva,nasih trenutaka srece i trenutaka zalosti.
    Mnogih dragih osoba nema vise.
    Njihovi zivoti su obelezili nase prve godine upoznavanja sa svetom u kome smo se rodjenjem iznenada,ne svojom voljom,zatekli.
    Sve je to ciklus radjanja i nestajanja dusa..
    Da li cemo ikada imati spoznaju razloga naseg kratkotrajnog prisustva na ovoj planeti ili smo samo tu "zbog ravnoteze medju zvezdama"(Balasevic)?
    Ažurirano 07.11.2009. u 08:05, autor: lejla.al.dbuni