Milica je sreću pokušavala da pronađe u različitim stvarima i različitim muškarcima.Na listi onih koje je volela bili su i oženjeni i slobodni,i stariji i mlađi,i uspešni i gubitnici.Zahvaljujući svojoj lepoti ona je bila u prilici da bira i uzme sve što poželi.Uživala je dok je trajalo,i nije postavljala pitanja koja bi zadirala u neki dublji smisao njenih veza i njenih raskida.Smatrala je sebe emancipovanom devojkom,koja od života uzima sve,jer život kratko traje i nema reprizu.Nije ni slutila koliko je takav stav čini nesrećnom,jer niko ne može da uzme sve od života,ma koliko monogo mogao sebi da priušti.
U retkim napadima iskrenosti njoj su se otimale reči koje su pažljivim slušaocima ukazivale koliko je nesrećna.Tako je,jednom prilikom,na slavi kod brata njene cimerke,pod dejstvom votke,i pod utiskom tog porodičnog slavlja,rekla“Ponekad čovek pomisli kakav je bedan crv,a onda se nađe sa prijateljima...ovako,i oseti se kao čovek...“Dok je to izgovarala ona je razmišljala o svom stanu.svojim cimerkama,praznom srcu,i mnogim praznim noćima,koje su bile prazne iako ih je delila sa nekim muškarcem.Razmišljala je i kako ,ponekad,dok on slavi Božić sa svojom ženom i decom,izađe da šeta sama zato što joj neki nemir ne da da bude u stanu,sa cimerkama,na čijim licima čita ono što i sam oseća.Ona šeta,kao žureći nekuda,hvata poglede mladih i dopadljivih muškaraca,gleda gole krošnje kestenova,i osvetljene prozore na zgradama iza kojih neki srećni ljudi slave.Nije dozvoljavala sebi da dugo razmišlja o tome,radovala se sms poruci koji će dobiti od njega,i sutrašnjem susretu.
Tako su prolazile godine,neosetno,sve brže i brže.U njenom sećanju nije jasno razabirala kojoj godini pripada koje sećanje.Sve je ličilo jedno na drugo,nije imala jasne orjentire.Putovala je puno,živela je u stanu koji je u centru,zarađivala je mnogo,ali sve to nije je činilo srećnom,ma koliko ona sebe ubeđivala u to.Vreme je radilo protiv nje...
Nju obuze snažno samosažaljenje pri pomisli da je kraj,jer život je mio, ma kakav bio.
Slike pred njenim očima se uskomešaše,odlomci sećanja se uskovitlače , i neki uporni zvuk rastera sva sećanja.
Harfe?
Ne...definitivno ne.To je zvuk klavira,nekako deformisan...prepoznaje i tu melodiju...da,njena omiljena-Betoven „Za Elizu“
„Za Elizu“?!
Milica skoči iz svog kreveta,srećna što je sve samo san.Odbacila je pokrivač,kao da time odbacuje sva neprijatna sećanja,i ovu moru koja je tako izmorila i preznojila,i naglo krenula u kupatilo kao da beži sa ulice,sa mesta one odsanjane nesreće,srećna štoje alarm na mobilnom prekinuo njenu agoniju.Hladna voda je osvežavala njeno lice i ona se zagleda u svoj odraz u ogledalu.
„Još uvek sam lepa“-pomisli posmatrajući svoje lice koje je kozmetika dobro očuvala.
Njene oči ,crne kao najcrnja noć,nisu više kao kada je bila brucoš.Tada su bile širom otvorene,kao malo začuđene,naivne i nevine,tople.
Sada su malo sužene,procenjivačke i podcenjivačke,čini se.Jedino je ostala ona iskra i njima ,onaj sjaj koji im daje prodornost,i od kojeg su mnogi muškarci zadrhtali.
Njena kao ugljen crna kosa uokvirila je tamnoputo lice pravilnih crta.Zahvaljujući svom pigmentu Milica je uvek izgledala kao da je izašla iz solarijuma.
Rukom popravi kosu ,i zagleda se u svoju ruku,u predeo ispod mišice.Tu su godine ostavile traga,taj deo je bio malo opušten,ništa drastično,ali njoj zasmeta taj detalj.
Odbacila je misli o tome ,i počela da se šminka.Prekide je ponovna melodija sa telefona,ovog puta za sms.Požurila je ,nadajući se da je to njen muškarac.Nije bio.Poruka je bila od njenog kolege,finog i tihog momka,dobrice koji je,valjda baš zato što je takav,ostao neoženjen.On diskretno i učtivo Milici nudi brak,spreman da ne pita o njenoj prošlosti,spreman da se nada detetu,spreman da vuče napred u želji da sebi i njoj nađe neki smisao života.Naravno ,on nema pojma o njenoj vezi sa direktorom.....
Ona se prezrivo i sažaljivo osmehnu čitajući neki romantični teks koji jeon smislio samo za nju.
„Kakav gnjavator!Kako ne može da shvati da ja tražim čoveka koji će da me vodi kroz život....on,devinitivno, nije taj!“Brzo je otkucala neki učtiv odgovor,dovoljno hladan da ne daje nadu.
Spremila se relativno brzo,žurila je na sastanak sa ljubavnikom.Izađe iz stana,uđe u lift,a u prizemlju se gotovo sudari sa nekim komšijom kojeg je znala samo iz viđenja,ali je znala da je guta pogledom.Ona isturi svoje,još uvek ponosne grudi, i prođe pored njega ne pogledavši ga.Znala je da je guta pogledom,i to njoj vrati samopouzdanje.Na parkingu ispred zgrade čekao je onaj koji je imao razumevanja za sve njene hirove,koji je njoj toliko puta pomogao ,koji je toliko puta ugrejao,koji je bio njen najverniji pratilac-njen skupi autić ,koji je dremao na popodnevnim zracima.
Ona podiže pogled, i ugleda Sunce koje je zalazilo nad Beogradom.Za trenutak se upita da li tu ima neke simbolike,ali odbaci i takvu misao.Nije želela da razmišlja o tome ,želela je da bude sveža i dopadljiva za njega.
Na trenutak se seti onog svog daljeg komšije,koji je bio komšija pre dvadeset godina,onda dok je još živela u mestu svog rođenja.
Glasno je opsovala,želeći da ga izbaci iz sećanja,i njega,i njegova čudna pitanja!
Ipak,potpuno nepozvano i neželjeno njegovo pitanje se opet vraćalo:
„Milice,šta te čini srećnom?“
**********KRAJ**********
U retkim napadima iskrenosti njoj su se otimale reči koje su pažljivim slušaocima ukazivale koliko je nesrećna.Tako je,jednom prilikom,na slavi kod brata njene cimerke,pod dejstvom votke,i pod utiskom tog porodičnog slavlja,rekla“Ponekad čovek pomisli kakav je bedan crv,a onda se nađe sa prijateljima...ovako,i oseti se kao čovek...“Dok je to izgovarala ona je razmišljala o svom stanu.svojim cimerkama,praznom srcu,i mnogim praznim noćima,koje su bile prazne iako ih je delila sa nekim muškarcem.Razmišljala je i kako ,ponekad,dok on slavi Božić sa svojom ženom i decom,izađe da šeta sama zato što joj neki nemir ne da da bude u stanu,sa cimerkama,na čijim licima čita ono što i sam oseća.Ona šeta,kao žureći nekuda,hvata poglede mladih i dopadljivih muškaraca,gleda gole krošnje kestenova,i osvetljene prozore na zgradama iza kojih neki srećni ljudi slave.Nije dozvoljavala sebi da dugo razmišlja o tome,radovala se sms poruci koji će dobiti od njega,i sutrašnjem susretu.
Tako su prolazile godine,neosetno,sve brže i brže.U njenom sećanju nije jasno razabirala kojoj godini pripada koje sećanje.Sve je ličilo jedno na drugo,nije imala jasne orjentire.Putovala je puno,živela je u stanu koji je u centru,zarađivala je mnogo,ali sve to nije je činilo srećnom,ma koliko ona sebe ubeđivala u to.Vreme je radilo protiv nje...
Nju obuze snažno samosažaljenje pri pomisli da je kraj,jer život je mio, ma kakav bio.
Slike pred njenim očima se uskomešaše,odlomci sećanja se uskovitlače , i neki uporni zvuk rastera sva sećanja.
Harfe?
Ne...definitivno ne.To je zvuk klavira,nekako deformisan...prepoznaje i tu melodiju...da,njena omiljena-Betoven „Za Elizu“
„Za Elizu“?!
Milica skoči iz svog kreveta,srećna što je sve samo san.Odbacila je pokrivač,kao da time odbacuje sva neprijatna sećanja,i ovu moru koja je tako izmorila i preznojila,i naglo krenula u kupatilo kao da beži sa ulice,sa mesta one odsanjane nesreće,srećna štoje alarm na mobilnom prekinuo njenu agoniju.Hladna voda je osvežavala njeno lice i ona se zagleda u svoj odraz u ogledalu.
„Još uvek sam lepa“-pomisli posmatrajući svoje lice koje je kozmetika dobro očuvala.
Njene oči ,crne kao najcrnja noć,nisu više kao kada je bila brucoš.Tada su bile širom otvorene,kao malo začuđene,naivne i nevine,tople.
Sada su malo sužene,procenjivačke i podcenjivačke,čini se.Jedino je ostala ona iskra i njima ,onaj sjaj koji im daje prodornost,i od kojeg su mnogi muškarci zadrhtali.
Njena kao ugljen crna kosa uokvirila je tamnoputo lice pravilnih crta.Zahvaljujući svom pigmentu Milica je uvek izgledala kao da je izašla iz solarijuma.
Rukom popravi kosu ,i zagleda se u svoju ruku,u predeo ispod mišice.Tu su godine ostavile traga,taj deo je bio malo opušten,ništa drastično,ali njoj zasmeta taj detalj.
Odbacila je misli o tome ,i počela da se šminka.Prekide je ponovna melodija sa telefona,ovog puta za sms.Požurila je ,nadajući se da je to njen muškarac.Nije bio.Poruka je bila od njenog kolege,finog i tihog momka,dobrice koji je,valjda baš zato što je takav,ostao neoženjen.On diskretno i učtivo Milici nudi brak,spreman da ne pita o njenoj prošlosti,spreman da se nada detetu,spreman da vuče napred u želji da sebi i njoj nađe neki smisao života.Naravno ,on nema pojma o njenoj vezi sa direktorom.....
Ona se prezrivo i sažaljivo osmehnu čitajući neki romantični teks koji jeon smislio samo za nju.
„Kakav gnjavator!Kako ne može da shvati da ja tražim čoveka koji će da me vodi kroz život....on,devinitivno, nije taj!“Brzo je otkucala neki učtiv odgovor,dovoljno hladan da ne daje nadu.
Spremila se relativno brzo,žurila je na sastanak sa ljubavnikom.Izađe iz stana,uđe u lift,a u prizemlju se gotovo sudari sa nekim komšijom kojeg je znala samo iz viđenja,ali je znala da je guta pogledom.Ona isturi svoje,još uvek ponosne grudi, i prođe pored njega ne pogledavši ga.Znala je da je guta pogledom,i to njoj vrati samopouzdanje.Na parkingu ispred zgrade čekao je onaj koji je imao razumevanja za sve njene hirove,koji je njoj toliko puta pomogao ,koji je toliko puta ugrejao,koji je bio njen najverniji pratilac-njen skupi autić ,koji je dremao na popodnevnim zracima.
Ona podiže pogled, i ugleda Sunce koje je zalazilo nad Beogradom.Za trenutak se upita da li tu ima neke simbolike,ali odbaci i takvu misao.Nije želela da razmišlja o tome ,želela je da bude sveža i dopadljiva za njega.
Na trenutak se seti onog svog daljeg komšije,koji je bio komšija pre dvadeset godina,onda dok je još živela u mestu svog rođenja.
Glasno je opsovala,želeći da ga izbaci iz sećanja,i njega,i njegova čudna pitanja!
Ipak,potpuno nepozvano i neželjeno njegovo pitanje se opet vraćalo:
„Milice,šta te čini srećnom?“
**********KRAJ**********
Možda bi trebala da odbaci puno od usvojenih i nametnutih vrednosti.Možda ne bi trebala da nosi sopstvenu sliku u novčaniku.Možda bi trebala da shvati da čovek nije rođen da bi živeo sam.Možda bi trebala da promeni kriterijume za izbor muškarca.Možda....