Zurila je kroz prozor u gustu i crnu noć,dok je klimavi autobus truckao ka jugozapadu.Put je trajao pet sati,i ona je imala dovoljno vremena da obnavlja svoja sećanja i osećanja,da se sladi njima i da mašta o njemu.Pomalo se kajala što je sve tako bilo,što osećaj nije bio specijalan i uzvišen,kako je očekivala,ali je bila srećna što je njen strah o bolu bio neosnovan.Milica je postala žena,i bila je ponosna zbog toga,srećna zato što je Milan njen prvi muškarac,što ga ima za sebe,i što su svi putevi posuti cvećem,kako se njoj činilo....
Avaj!
Njena sreća je bila kratkog daha.Proveli su nekoliko meseci zajedno,a onda je počeo da govori kako nije za nju,kako zaslužuje bolje,kako on nema prava da traži od nje da se odrekne studiranja zbog njega.Ona je bila spremna na sve to,čak i više od toga,to mu je stalno ponavljala,i pokušavala da mu dokaže.Tek kasnije će Milica shvatiti da je to bila prazna priča koju muškarci,ni malo orginalno,ponavljaju kada žele da se otarase neželjenih obaveza i tereta.
Bila je i nervnom rastrostvu mesecima,patila je iskreno,i vrtela se u začaranom krugu ljubavi,ljubomore ,ne prihvatanja realnosti i iskrene patnje.Ali,i to je prošlo kada je primetila svoju novu ljubav i stupila u kontakt sa njim.Tamnooki ,tamnokosi stariji kolega sa fakulteta...pa treći ,pa četvrti......
Slike pred njenim očima se vrtoglavo počeši vrteti,bez hronološkog reda,bez smisla.Ona se uplaši da je to poslednji tren njenog života, i da će posle njega doći tama.
Ugašen ekran.
Ona nije verovala u Boga,ni u reinkarnaciju.Nikakav oblik zagrobnog života.Te slike života koje prolaze pred očima onih koji su preživeli kliničku smrt za nju su hemiske reakcije u mozgu izazvane neuobičajenim stanjem organizma koji se,kao i svaki organizam,bori za život.I to je sve.
Uplaši se od ništavila koje je očekuje.Htede da se pomeri,ali nije mogla.
Odjednom začu nekakvu melodiju.Za trtenutak se ponada da su to harfe u raju...ali ne ,ne, definitovno nisu harfe....bezuspešno je pokušavala je da shvati kakav je to zvuk.
Slike njenog života opet počeše da se vrte pred njenim očima.
Ovaj put se setila prošlog leta,i nekoliko dana odmora koje je provela u kući roditelja.Bio je juli, i trešnje su bile zrele.Volela je tu trešnju,niske i široke krošnje,slatkih ,sočnih ,tamnocrvenih plodova.Niko ne bi pretpostavio,dok na ulici posmatra tu lepoticu,da je pentranje po trešnji i stenama,njena omiljena zabava.Ali,bilo je tako.Obukla je staru trenerku i sa plastičnom kesom se uzverala na drvo
.“Čuvaj se,Milice“dovikivala je njena majka sa vrata niske kućice,dok je preko staromodnih okvira naočara pokušavala da uoči ćerku u krošnji.Kao i uvek ,nerviralo je to upozorenje.Već je krenula da silazi,kada je začula tih zvuk automobilskog motora.Auto se zaustavio i visoki muškarac stupi pred njenu kuću. Ona prepoznade njegovu od sunca izbledelu kosu,nalik onim frizurama sa šatiranim pramenovima,malo prosedu na slepočnicama i iznad ušiju.
-Zdravo ,Milice!-pozdravi je on sa smeškom na usnama i u očima.
-O,zdravo !Kako si?-uzvrati ona ,pomalo postiđena što je taj muškarac vidi u pohabanoj trenerci.On nije bio tip muškarca koji se njoj dopada,ali ipak Milica,kao i svaka žena ,teži da se dopadne svim muškarcima, i uživa u njihovim pogledima,skupljajići ih kao cvetiće.
-Izvini, molim te, samo da nađem tanjir za trešnje,i odmah pijemo kafu.Izvoli, sedi!-pokaza mu na plastične stolice smeštene ispod vinove loze koja je tokom vrelih dana pravila hlad.
Nije htela da se presvlači,obzirom da je već video ovakvu.Skuvala je kafu i sa trešnjama iznela na mali stočić.
Pa,kako si?Šta radiš?-upitala je ,započinjići uobičajenu konverzaciju.
-Dobro je, nije loše....Na odmoru si?
-Da ,još neki dan.Malo sam pomogla tati oko berbe malina,ali moram da idem...
-Dobro si to natempirala-nasmeši se on.
-Ma,ne,ostala bih ja i duže,tek sad dozrevaju,ali moram da idem,šef naće da mi dozvoli dalje odsustvovanje....-Ona se seti svog direktora i ljubavnika.Ni ona nije želela da bude daleko od njega,plašila se da bi brzo mogao naći zamenu.U svakom smislu.
Zamišljeno se zagledala u zapaljenu baklju koja je trebala da rasteruje komarce.Oko njih se obavijalo paučinasto i toplo veče,mekani mrak se zavlačio u svaki kutak dvorišta,zrikali su zrikavci i prijatno je mirisala kafa.Nju obuze neka nejasna seta,i ona se rastuži a da nije tačno znala zbag čega.
-Jesi li srećna ,Milice?-upita on odjednom,bez uvoda i povoda.
-Jesam li srećna?-ponovila je iznenađeno se trgnuvši.Njegovo pitanje je pogodi u najdublji kutak njene duše,onde gde je potisnula sve što je bolelo.-Jesam,jesam!-požuri ona da odgovori,plašeći se da će primetiti njenu tugu.
-Šta te čini srećnom?-postavi on novo pitanje.
Ona se zagleda u njegove tamnozelene,oči koje su je mirno posmatrale.Njoj se učini da prodire pogledom do najdublje njene intime.Nije očekivala ovakva pitanja i nije želela da odgovara,ali nije ni želela da on to vidi.
-Srećnom me čini moj posao,prijatelji ,moja mačka,osoba koju volim....-brzo je nabrajala sve što joj je padalo na pamet.-Znaš,za sreću ti nisu potrebne pare....
-Znam.-reče on mirno,ali ona kao da ga nije čula.
-....mislim,ja sam najsrećnija bila kada nisam ni imala para,ono,devedesetih,družila sam se sa meni bliskim ljudima,ti znaš,ja volim speologiju,i mi smo tako putovali po Srbiji obilazili pećine,meni je to bilo tako lepo!-govorila je brzo,ne dozvoljavajući mu da postavi novo pitanje.On je mirno i pažljivo slušao gledajući je u oči.Nastavila je da brblja zatrpavajući ga običnim pitanjima.
Kasnije te večeri,a i mnogih večeri iza te,njoj se ,sasvim neželjeno i nepozvano vraćalo njegovo pitanje“šta te čini srećnom?“i ona je ostajala bez pravog odgovora.
(nastaviće se)
Avaj!
Njena sreća je bila kratkog daha.Proveli su nekoliko meseci zajedno,a onda je počeo da govori kako nije za nju,kako zaslužuje bolje,kako on nema prava da traži od nje da se odrekne studiranja zbog njega.Ona je bila spremna na sve to,čak i više od toga,to mu je stalno ponavljala,i pokušavala da mu dokaže.Tek kasnije će Milica shvatiti da je to bila prazna priča koju muškarci,ni malo orginalno,ponavljaju kada žele da se otarase neželjenih obaveza i tereta.
Bila je i nervnom rastrostvu mesecima,patila je iskreno,i vrtela se u začaranom krugu ljubavi,ljubomore ,ne prihvatanja realnosti i iskrene patnje.Ali,i to je prošlo kada je primetila svoju novu ljubav i stupila u kontakt sa njim.Tamnooki ,tamnokosi stariji kolega sa fakulteta...pa treći ,pa četvrti......
Slike pred njenim očima se vrtoglavo počeši vrteti,bez hronološkog reda,bez smisla.Ona se uplaši da je to poslednji tren njenog života, i da će posle njega doći tama.
Ugašen ekran.
Ona nije verovala u Boga,ni u reinkarnaciju.Nikakav oblik zagrobnog života.Te slike života koje prolaze pred očima onih koji su preživeli kliničku smrt za nju su hemiske reakcije u mozgu izazvane neuobičajenim stanjem organizma koji se,kao i svaki organizam,bori za život.I to je sve.
Uplaši se od ništavila koje je očekuje.Htede da se pomeri,ali nije mogla.
Odjednom začu nekakvu melodiju.Za trtenutak se ponada da su to harfe u raju...ali ne ,ne, definitovno nisu harfe....bezuspešno je pokušavala je da shvati kakav je to zvuk.
Slike njenog života opet počeše da se vrte pred njenim očima.
Ovaj put se setila prošlog leta,i nekoliko dana odmora koje je provela u kući roditelja.Bio je juli, i trešnje su bile zrele.Volela je tu trešnju,niske i široke krošnje,slatkih ,sočnih ,tamnocrvenih plodova.Niko ne bi pretpostavio,dok na ulici posmatra tu lepoticu,da je pentranje po trešnji i stenama,njena omiljena zabava.Ali,bilo je tako.Obukla je staru trenerku i sa plastičnom kesom se uzverala na drvo
.“Čuvaj se,Milice“dovikivala je njena majka sa vrata niske kućice,dok je preko staromodnih okvira naočara pokušavala da uoči ćerku u krošnji.Kao i uvek ,nerviralo je to upozorenje.Već je krenula da silazi,kada je začula tih zvuk automobilskog motora.Auto se zaustavio i visoki muškarac stupi pred njenu kuću. Ona prepoznade njegovu od sunca izbledelu kosu,nalik onim frizurama sa šatiranim pramenovima,malo prosedu na slepočnicama i iznad ušiju.
-Zdravo ,Milice!-pozdravi je on sa smeškom na usnama i u očima.
-O,zdravo !Kako si?-uzvrati ona ,pomalo postiđena što je taj muškarac vidi u pohabanoj trenerci.On nije bio tip muškarca koji se njoj dopada,ali ipak Milica,kao i svaka žena ,teži da se dopadne svim muškarcima, i uživa u njihovim pogledima,skupljajići ih kao cvetiće.
-Izvini, molim te, samo da nađem tanjir za trešnje,i odmah pijemo kafu.Izvoli, sedi!-pokaza mu na plastične stolice smeštene ispod vinove loze koja je tokom vrelih dana pravila hlad.
Nije htela da se presvlači,obzirom da je već video ovakvu.Skuvala je kafu i sa trešnjama iznela na mali stočić.
Pa,kako si?Šta radiš?-upitala je ,započinjići uobičajenu konverzaciju.
-Dobro je, nije loše....Na odmoru si?
-Da ,još neki dan.Malo sam pomogla tati oko berbe malina,ali moram da idem...
-Dobro si to natempirala-nasmeši se on.
-Ma,ne,ostala bih ja i duže,tek sad dozrevaju,ali moram da idem,šef naće da mi dozvoli dalje odsustvovanje....-Ona se seti svog direktora i ljubavnika.Ni ona nije želela da bude daleko od njega,plašila se da bi brzo mogao naći zamenu.U svakom smislu.
Zamišljeno se zagledala u zapaljenu baklju koja je trebala da rasteruje komarce.Oko njih se obavijalo paučinasto i toplo veče,mekani mrak se zavlačio u svaki kutak dvorišta,zrikali su zrikavci i prijatno je mirisala kafa.Nju obuze neka nejasna seta,i ona se rastuži a da nije tačno znala zbag čega.
-Jesi li srećna ,Milice?-upita on odjednom,bez uvoda i povoda.
-Jesam li srećna?-ponovila je iznenađeno se trgnuvši.Njegovo pitanje je pogodi u najdublji kutak njene duše,onde gde je potisnula sve što je bolelo.-Jesam,jesam!-požuri ona da odgovori,plašeći se da će primetiti njenu tugu.
-Šta te čini srećnom?-postavi on novo pitanje.
Ona se zagleda u njegove tamnozelene,oči koje su je mirno posmatrale.Njoj se učini da prodire pogledom do najdublje njene intime.Nije očekivala ovakva pitanja i nije želela da odgovara,ali nije ni želela da on to vidi.
-Srećnom me čini moj posao,prijatelji ,moja mačka,osoba koju volim....-brzo je nabrajala sve što joj je padalo na pamet.-Znaš,za sreću ti nisu potrebne pare....
-Znam.-reče on mirno,ali ona kao da ga nije čula.
-....mislim,ja sam najsrećnija bila kada nisam ni imala para,ono,devedesetih,družila sam se sa meni bliskim ljudima,ti znaš,ja volim speologiju,i mi smo tako putovali po Srbiji obilazili pećine,meni je to bilo tako lepo!-govorila je brzo,ne dozvoljavajući mu da postavi novo pitanje.On je mirno i pažljivo slušao gledajući je u oči.Nastavila je da brblja zatrpavajući ga običnim pitanjima.
Kasnije te večeri,a i mnogih večeri iza te,njoj se ,sasvim neželjeno i nepozvano vraćalo njegovo pitanje“šta te čini srećnom?“i ona je ostajala bez pravog odgovora.
(nastaviće se)
