-Ko smeta mene na mom putu?
-Ona što tebe je ugušit morala u svojoj kletoj utrobi, za sva umorstva koja smetaju – gadniče!
-Zatrubi trubljo...udri bubnju...da Bog nečuje te klevetnice kako pogrđuju pomazanika božijeg...udri velim!!!!....
.....Kad se ubio, pričaju, na stolu je gorela zadnja cigareta...i soba je bila ispunjena dimom baruta 9 milimetarskog kolta....kojim je inače iza portala dočaravao Norkofove topove....zadnje urlike pre Ričardove smrti....
Kad se ubio, pričaju da pismo nije ostavio.... nisakim se nije oprostio ... samo je ... pričaju ... tog jutra sve radnike u kazališnom bifeu zadnjim pićem počastio .... i sa smješkom u podrume teatra otišao....
U maloj sobi pretrpanoj umetnim ružama i oružjem ...gdje je većinu dana provodio...što je zadnje pomislio kada se ubio?...pričaju....da je svoju rekvizitu za večernju pretstavu na mestu složio...i sitne dugove uredno platio...i još se....tako pričaju....u bojni oklop Ričarda III obukao, i krunu na glavu stavio...sva zrcala prema sebi okrenuo...i u ljevu sljepoočnicu – pucao...kad se ubio.
Tog jutra ožuljskog...pivo poslednje ispio...konzervu serdina i malo jegera na stolu ostavio...kišu na zamagljenim prozorima nije opazio...i nije se ničem nadao – kad se ubio.
Uvek je šutio, malo s kim govorio...godinama nepokretnu ženu njegovao...s nikakvom plaćom kraj s krajem vezivao, u podrume teatra život živio, i nikoga za ništa nije krivio – kad se ubio. Na sastanke nije hodio, ni jednog saveza pobornik nije bio, i nikoga ništa nije molio – kad se ubio. Samo je, tako pričaju, jednoga jutra, glavu, topolskom salbom Ričarda III, raznio.
„Dan kada je Ričard III...“, interpretacija: Rade Šerbedžija, album „Nedaj se Ines“
-Ona što tebe je ugušit morala u svojoj kletoj utrobi, za sva umorstva koja smetaju – gadniče!
-Zatrubi trubljo...udri bubnju...da Bog nečuje te klevetnice kako pogrđuju pomazanika božijeg...udri velim!!!!....
.....Kad se ubio, pričaju, na stolu je gorela zadnja cigareta...i soba je bila ispunjena dimom baruta 9 milimetarskog kolta....kojim je inače iza portala dočaravao Norkofove topove....zadnje urlike pre Ričardove smrti....
Kad se ubio, pričaju da pismo nije ostavio.... nisakim se nije oprostio ... samo je ... pričaju ... tog jutra sve radnike u kazališnom bifeu zadnjim pićem počastio .... i sa smješkom u podrume teatra otišao....
U maloj sobi pretrpanoj umetnim ružama i oružjem ...gdje je većinu dana provodio...što je zadnje pomislio kada se ubio?...pričaju....da je svoju rekvizitu za večernju pretstavu na mestu složio...i sitne dugove uredno platio...i još se....tako pričaju....u bojni oklop Ričarda III obukao, i krunu na glavu stavio...sva zrcala prema sebi okrenuo...i u ljevu sljepoočnicu – pucao...kad se ubio.
Tog jutra ožuljskog...pivo poslednje ispio...konzervu serdina i malo jegera na stolu ostavio...kišu na zamagljenim prozorima nije opazio...i nije se ničem nadao – kad se ubio.
Uvek je šutio, malo s kim govorio...godinama nepokretnu ženu njegovao...s nikakvom plaćom kraj s krajem vezivao, u podrume teatra život živio, i nikoga za ništa nije krivio – kad se ubio. Na sastanke nije hodio, ni jednog saveza pobornik nije bio, i nikoga ništa nije molio – kad se ubio. Samo je, tako pričaju, jednoga jutra, glavu, topolskom salbom Ričarda III, raznio.
„Dan kada je Ričard III...“, interpretacija: Rade Šerbedžija, album „Nedaj se Ines“
