Ове мисли које ћу изнети иду право против уобичајеног начина на који функционише људски интелект и као такве представљају право пливање уз воду, и то уз планинске брзаке. Тако да интелект тешко може да их прати и бива повучен током реке низводно. Ипак, покушавајући да пливамо узводно, без обзира што бивамо увучени у аутоматске навике уобичајеног мишљења, могуће је бар као "магловиту ресу" назрети суштину овога света која није скуп објеката, скуп опажаја слика коју зовемо "реалност" упркос апсурду, већ је то флуидност, "панта реи" Хераклита, недокучива "ствар по себи" Имануела Канта, нешто сасвим другачије од опажајног света.
У једном затвореном систему количина енергије остаје константна. Ако у кутију убацимо неколико металних куглица оне ће мењати просторни распоред између себе и стално правити нове фигуре. Ако отворимо кутију у њој нећемо наћи више куглица од оних које смо убацили. Ово је толико јасно и у складу са здравим разумом да се истинитост тога намеће аксиоматски. Зато нам тврдња да у затвореном систему нешто ипак настаје ново или да у кутији настају нови предмети, звучи апсурдно.
Али, тако нешто постоји и шта више, веома је доступно искуству духа. То нешто није сазнање јер га интелект проглашава апсурдом, али не и интуиција која живи трајање и која је појму "трајање" и дала смисао.
Дакле, ако имамо један скуп опажаја које ћемо сматрати стварима од њих у једном затвореном систему ништа ново не можемо добити. Свако постигнуће представљаће склоп већ постојећих делова, са свом могућношћу да те делове растуримо и да од њих саставимо нешто другачије. Трајање том систему не додаје ништа, и простим размештањем делова можемо се вратити у прошлост система као да оне фигуре није ни било. Али да ли је то могуће и са чињеницама свести?
Није. Сваки тренутак трајања додаје нешто ново целокупној мелодији живота. Целокупном осећају квалитативне множине који се са сваким интервалом трајања мења, додаје му се нешто ново, и после истека неког времена оно није исто као што је и било.
Али боље да узмемо пример:
Уместо оних металних куглица узмимо један музички концерт. Оно што уносимо у "систем" јесте одређен број делова, све музичаре једног симфонијског оркестра и све њихове инструменте.
Уносимо своје тело или просто речено све атоме из којих је овај систем састављен и сву количину енергије која је у њему заробљена. Такав систем имамо на почетку концерта.
Концерт се завршава. Шта налазимо сада? Систем је исти. Ниједан нови инструмент не налазимо у њему, ниједног новог музичара, нити неки нови атом или неку нову количину енергије. Какав смо систем унели, такав га и налазимо. Али, да ли је баш тако? Није! Има нешто ново.
1) То ново је осећај мелодије. Неисказиви осећај естетског утиска и протеклог трајања. Ту мелодију нисмо имали пре концерта, а ево сада је имамо у свести. Она није скуп нота поређаних једна до друге у простору, нити било шта што има везе са простором, већ неисказив осећај квалитативне множине где је све у међусобном прожимању, нешто ново што се додало оном систему. Ту мелодију нисмо могли наћи посматрањем делова које смо у систем унели пре почетка концерта. Она је нешто сасвим другачије, што није састављено из делова, него су делови ту само у потенцији. То је она друга врста множине..."квалитативна множина".
2) Имамо осећај протеклог трајања који није деловао на онај систем материјалних ствари али је итекако деловало на дух и постоји сада као реалан осећај протеклог трајања, а опет је он неисказив и близак мелодији. То је такође квалитативна множина.
3) Имамо и осећај целокупне своје прошлости који се променио, обогатио новим искуством, осећај који је нешто слично мелодији, али мелодији целог протеклог живота која више није иста као пре концерта и представља нешто ново.
Из овога можемо видети разлику између живота духа и "живота" непокретних опажаја - слика које интелект проглашава реалним стварима и које држи константним у једном затвореном систему. Из овога можемо видети да закон о одржању енергије не важи за све, и да постоји стварност једног сасвим другог реда која није константна, већ која је чисто трајање и непрекидно стварање новог, својеврсног новог.
То стварање јесте основа а опажаји интелекта су слике које су из тог флуида непрекидног трајања издвојене само као материјал рефлексије интелекта. Није то примарно. Свет је идеалан, дух који само интуицијом окрзнемо у пролазу на овај начин. Размишљање о квалитативној множини на овај начин је још један показатељ тога.
У једном затвореном систему количина енергије остаје константна. Ако у кутију убацимо неколико металних куглица оне ће мењати просторни распоред између себе и стално правити нове фигуре. Ако отворимо кутију у њој нећемо наћи више куглица од оних које смо убацили. Ово је толико јасно и у складу са здравим разумом да се истинитост тога намеће аксиоматски. Зато нам тврдња да у затвореном систему нешто ипак настаје ново или да у кутији настају нови предмети, звучи апсурдно.
Али, тако нешто постоји и шта више, веома је доступно искуству духа. То нешто није сазнање јер га интелект проглашава апсурдом, али не и интуиција која живи трајање и која је појму "трајање" и дала смисао.
Дакле, ако имамо један скуп опажаја које ћемо сматрати стварима од њих у једном затвореном систему ништа ново не можемо добити. Свако постигнуће представљаће склоп већ постојећих делова, са свом могућношћу да те делове растуримо и да од њих саставимо нешто другачије. Трајање том систему не додаје ништа, и простим размештањем делова можемо се вратити у прошлост система као да оне фигуре није ни било. Али да ли је то могуће и са чињеницама свести?
Није. Сваки тренутак трајања додаје нешто ново целокупној мелодији живота. Целокупном осећају квалитативне множине који се са сваким интервалом трајања мења, додаје му се нешто ново, и после истека неког времена оно није исто као што је и било.
Али боље да узмемо пример:
Уместо оних металних куглица узмимо један музички концерт. Оно што уносимо у "систем" јесте одређен број делова, све музичаре једног симфонијског оркестра и све њихове инструменте.
Уносимо своје тело или просто речено све атоме из којих је овај систем састављен и сву количину енергије која је у њему заробљена. Такав систем имамо на почетку концерта.
Концерт се завршава. Шта налазимо сада? Систем је исти. Ниједан нови инструмент не налазимо у њему, ниједног новог музичара, нити неки нови атом или неку нову количину енергије. Какав смо систем унели, такав га и налазимо. Али, да ли је баш тако? Није! Има нешто ново.
1) То ново је осећај мелодије. Неисказиви осећај естетског утиска и протеклог трајања. Ту мелодију нисмо имали пре концерта, а ево сада је имамо у свести. Она није скуп нота поређаних једна до друге у простору, нити било шта што има везе са простором, већ неисказив осећај квалитативне множине где је све у међусобном прожимању, нешто ново што се додало оном систему. Ту мелодију нисмо могли наћи посматрањем делова које смо у систем унели пре почетка концерта. Она је нешто сасвим другачије, што није састављено из делова, него су делови ту само у потенцији. То је она друга врста множине..."квалитативна множина".
2) Имамо осећај протеклог трајања који није деловао на онај систем материјалних ствари али је итекако деловало на дух и постоји сада као реалан осећај протеклог трајања, а опет је он неисказив и близак мелодији. То је такође квалитативна множина.
3) Имамо и осећај целокупне своје прошлости који се променио, обогатио новим искуством, осећај који је нешто слично мелодији, али мелодији целог протеклог живота која више није иста као пре концерта и представља нешто ново.
Из овога можемо видети разлику између живота духа и "живота" непокретних опажаја - слика које интелект проглашава реалним стварима и које држи константним у једном затвореном систему. Из овога можемо видети да закон о одржању енергије не важи за све, и да постоји стварност једног сасвим другог реда која није константна, већ која је чисто трајање и непрекидно стварање новог, својеврсног новог.
То стварање јесте основа а опажаји интелекта су слике које су из тог флуида непрекидног трајања издвојене само као материјал рефлексије интелекта. Није то примарно. Свет је идеалан, дух који само интуицијом окрзнемо у пролазу на овај начин. Размишљање о квалитативној множини на овај начин је још један показатељ тога.
Poslednja izmena: