Veče je bilo zaista divno. Otišao sam kolima po svoju devojku kako bismo zajedno izišli. Nakon nepunih sat vremena čekanja, dok si trepnuo eto nje.
-Ćao! Izvini što kasnim! – rekla je.
-Ma ništa, taman posla. Dešava se!
Krenuli smo i kao po običaju dogovari se gde bismo mogli večeras.
-Znaš, znamo se već neko vreme, mislim, zabavljamo se par meseci...govorila je ona;
-A ja, nekako bih da te pitam? Nikada nisam vozila ovako veliki auto. Pa ako bi mogao da mi daš da provezem jedan krug?
Auto nerado dajem bilo kome, a naročito ne devojkama. Ali ova mi je baš delovala, nekako smireno, nežno, odmereno. Dobro sam razmislio i odlučio da učinim to. Ali pre toga mi je prošla jedna misao kroz glavu.
-A jel imaš ti dozvolu? – pitao sam.
-Paaa, nemam! Ali sam vozila malo.
-Koji auto si vozila?
-Tatinu Zastavu 101! – odgovorila je, kao da je već očekivala to pitanje.
-Znaš...nastavljam ja; - između zastave 101 i ovog džina (taunusa), postoji ogromna razlika. Prva je u veličini auta, što bi i laik zapazio a druga je u jačini motora.
-Ma samo malo, da probam! – ubeđivala je ona mene
-Dooobrooo! Pustiću te da probaš, ali pošto nemaš dozvolu, otići ćemo na starom vašarištu i onako su ga preuredili i uradili asfalt. Tamo ćeš probati.
Zagrlila me i poljubila sva srećna, kao dete kada zagrli roditelja kada mu kupi neku igračku.
Uputili smo se ka vašarištu. Sa leve strane glavnog puta, preko puta vašarišta, bio je šanac za odvod kišnice. A između šanca i puta, ograda sa stubićima visine pedesetak santimetra. Dao sam desni žmigavac i skrenuo u jedan od ulaza vašarišta. Nije bilo nikoga. Vašarište je bilo predivno osvetljeno svetiljkama. Pligon kakav se može poželeti.
-Evo! Tu smo. Ovde možeš da provozaš malo. Brzine idu u H, rikverc je dole-levo-napred, mada mislim da ti neće trebati....rekao sam.
-Pa nisam ja glupa, znam za toliko! –odgovorila je.
-Znam da nisi, ali moje je da ti objasnim...
Otvorio sam vrata i pošao oko auta da pređem na mestu suvozača dok je ona prešla sa svog sedišta na mestu vozača. I dok sam ja zaobilazio auto sa zadnje strane, ona je ubacila u brzinu i dala gas.
-Neeeee!!! Staniiii !..povikao sam
Video sam kako auto u punom gasu odlazi od mene. Promenila je brzinu, drugu, treću...
Već je stigla na drugi kraj. "Nadam se da će usporiti, nadam se da će usporiti". Ponavljao sam...Pri toj brzini, ako ne uspori, neće uspeti da skrene.
-Usporiiiii! – razdrao sam se.
U daljini, na autu, upalila su se stop svetla. Gume su zacvilile. "Drži volan pravo". Ponavljao sam u sebi. "Ako ga okrene – istumbaće se". Auto je stao. "Uh...dobro je". Oblio me hladan znoj. Auto je opet krenuo. Napravila je krug i polako se vratila kod mene. Otvorila je prozor i rekla:
-Jesi video kako vozim?
-Jesam!...rekao sam ljutito; - i šta ti je trebalo da voziš tako? Presekao sam se! Da li znaš da si mogla da ispraviš krivinu i pogineš?
-Pa, htela sam da ga malo probam. Jel znaš kako vuče?
-Jok, ti znaš kako vuče! Izađi iz auta....rekao sam
-Neeemoooj! Biću dobraaaa! Pleassse! – počela je da se pekmezi.
Okrenuo sam očima i coknuo. "Dobro, napravićemo još koji krug". Seo sam na mestu suvozača. Nakon toga, vozila je poprilično dobro, pažljivo. Osim što je par puta pogrešno uključila brisače umesto žmigavca, sve je bilo sasvim O.K. Nisam imao primedbi.
-A sada stani ovde. – pokazivao sam joj rukom gde da zaustavi auto, otprilike u pravcu izlaza sa vašarišta; - da se zamenimo i odemo negde na večeru. Zaustavila je auto.
-A jel mogu ja da vozim do picerije. Please! Vidiš kako lepo vozim. – rekla je ona
-Ne znam. Nemaš dozvolu, ako te zaustave (policija), ja ću biti odgovoran.
-Ma neće! - ubeđivala me je ona; ićićemo sporednim ulicama.
Nerado sam pristao na tu varijantu, al neka. Znam kako je bilo meni kada su mi dozvoljavali da vozim auto bez dozvole. Rukom sam uhvatio ručnu kočnicu, kako bih mogao blagovremeno da prikočim, ako bude bilo potrebno.
-OK. Samo polako. – rekao sam
-A jel glavni put pravo? – pitala je
-Aha, polako se uključi na njega! Daj levi žmigavac......u trenutku me je presekla škripa guma
Dala je veći gas, i kao iz topa prošla glavni put ne skrećući ni levo ni desno, već je produžila pravo, provalila ogradu i uletela u kanal za odvod kišnice. Auto je bio zabijen u zemlju sa druge strane kanala. Na haubi parčići od ograde....
...Ja sam i dalje čvrsto držao ručnu kočnicu.. samo što sam zaboravio da je povučem. Oči su mi bile razrogačene...jednostavno nisam mogao da veruje, da neko nije znao da treba da skrene, i da puta nije bilo tamo gde je pošao. Auto se ugasio. Farovi su goreli. Pet minuta tišine...
-Pa šta uredi to crno dete?-pitao sam je, neispustajući ručnu kočnicu.
-Rekao si da je put pravo!
-Pa valjda vidiš da je trebalo da se uključiš na glavni put skretanjem levo ili desno. Zar nisi videla da puta pravo nema? – odgovorio sam
-Epaaa, nisam. Vodim te na večeru. Ja častim.- rekla je
-Nekom drugom prilikom, već sam dovoljno pojeo....i kada budem izvukao auto odavde i vidim šta mu je.
(C)1990 Kristijan
-Ćao! Izvini što kasnim! – rekla je.
-Ma ništa, taman posla. Dešava se!
Krenuli smo i kao po običaju dogovari se gde bismo mogli večeras.
-Znaš, znamo se već neko vreme, mislim, zabavljamo se par meseci...govorila je ona;
-A ja, nekako bih da te pitam? Nikada nisam vozila ovako veliki auto. Pa ako bi mogao da mi daš da provezem jedan krug?
Auto nerado dajem bilo kome, a naročito ne devojkama. Ali ova mi je baš delovala, nekako smireno, nežno, odmereno. Dobro sam razmislio i odlučio da učinim to. Ali pre toga mi je prošla jedna misao kroz glavu.
-A jel imaš ti dozvolu? – pitao sam.
-Paaa, nemam! Ali sam vozila malo.
-Koji auto si vozila?
-Tatinu Zastavu 101! – odgovorila je, kao da je već očekivala to pitanje.
-Znaš...nastavljam ja; - između zastave 101 i ovog džina (taunusa), postoji ogromna razlika. Prva je u veličini auta, što bi i laik zapazio a druga je u jačini motora.
-Ma samo malo, da probam! – ubeđivala je ona mene
-Dooobrooo! Pustiću te da probaš, ali pošto nemaš dozvolu, otići ćemo na starom vašarištu i onako su ga preuredili i uradili asfalt. Tamo ćeš probati.
Zagrlila me i poljubila sva srećna, kao dete kada zagrli roditelja kada mu kupi neku igračku.
Uputili smo se ka vašarištu. Sa leve strane glavnog puta, preko puta vašarišta, bio je šanac za odvod kišnice. A između šanca i puta, ograda sa stubićima visine pedesetak santimetra. Dao sam desni žmigavac i skrenuo u jedan od ulaza vašarišta. Nije bilo nikoga. Vašarište je bilo predivno osvetljeno svetiljkama. Pligon kakav se može poželeti.
-Evo! Tu smo. Ovde možeš da provozaš malo. Brzine idu u H, rikverc je dole-levo-napred, mada mislim da ti neće trebati....rekao sam.
-Pa nisam ja glupa, znam za toliko! –odgovorila je.
-Znam da nisi, ali moje je da ti objasnim...
Otvorio sam vrata i pošao oko auta da pređem na mestu suvozača dok je ona prešla sa svog sedišta na mestu vozača. I dok sam ja zaobilazio auto sa zadnje strane, ona je ubacila u brzinu i dala gas.
-Neeeee!!! Staniiii !..povikao sam
Video sam kako auto u punom gasu odlazi od mene. Promenila je brzinu, drugu, treću...
Već je stigla na drugi kraj. "Nadam se da će usporiti, nadam se da će usporiti". Ponavljao sam...Pri toj brzini, ako ne uspori, neće uspeti da skrene.
-Usporiiiii! – razdrao sam se.
U daljini, na autu, upalila su se stop svetla. Gume su zacvilile. "Drži volan pravo". Ponavljao sam u sebi. "Ako ga okrene – istumbaće se". Auto je stao. "Uh...dobro je". Oblio me hladan znoj. Auto je opet krenuo. Napravila je krug i polako se vratila kod mene. Otvorila je prozor i rekla:
-Jesi video kako vozim?
-Jesam!...rekao sam ljutito; - i šta ti je trebalo da voziš tako? Presekao sam se! Da li znaš da si mogla da ispraviš krivinu i pogineš?
-Pa, htela sam da ga malo probam. Jel znaš kako vuče?
-Jok, ti znaš kako vuče! Izađi iz auta....rekao sam
-Neeemoooj! Biću dobraaaa! Pleassse! – počela je da se pekmezi.
Okrenuo sam očima i coknuo. "Dobro, napravićemo još koji krug". Seo sam na mestu suvozača. Nakon toga, vozila je poprilično dobro, pažljivo. Osim što je par puta pogrešno uključila brisače umesto žmigavca, sve je bilo sasvim O.K. Nisam imao primedbi.
-A sada stani ovde. – pokazivao sam joj rukom gde da zaustavi auto, otprilike u pravcu izlaza sa vašarišta; - da se zamenimo i odemo negde na večeru. Zaustavila je auto.
-A jel mogu ja da vozim do picerije. Please! Vidiš kako lepo vozim. – rekla je ona
-Ne znam. Nemaš dozvolu, ako te zaustave (policija), ja ću biti odgovoran.
-Ma neće! - ubeđivala me je ona; ićićemo sporednim ulicama.
Nerado sam pristao na tu varijantu, al neka. Znam kako je bilo meni kada su mi dozvoljavali da vozim auto bez dozvole. Rukom sam uhvatio ručnu kočnicu, kako bih mogao blagovremeno da prikočim, ako bude bilo potrebno.
-OK. Samo polako. – rekao sam
-A jel glavni put pravo? – pitala je
-Aha, polako se uključi na njega! Daj levi žmigavac......u trenutku me je presekla škripa guma
Dala je veći gas, i kao iz topa prošla glavni put ne skrećući ni levo ni desno, već je produžila pravo, provalila ogradu i uletela u kanal za odvod kišnice. Auto je bio zabijen u zemlju sa druge strane kanala. Na haubi parčići od ograde....
...Ja sam i dalje čvrsto držao ručnu kočnicu.. samo što sam zaboravio da je povučem. Oči su mi bile razrogačene...jednostavno nisam mogao da veruje, da neko nije znao da treba da skrene, i da puta nije bilo tamo gde je pošao. Auto se ugasio. Farovi su goreli. Pet minuta tišine...
-Pa šta uredi to crno dete?-pitao sam je, neispustajući ručnu kočnicu.
-Rekao si da je put pravo!
-Pa valjda vidiš da je trebalo da se uključiš na glavni put skretanjem levo ili desno. Zar nisi videla da puta pravo nema? – odgovorio sam
-Epaaa, nisam. Vodim te na večeru. Ja častim.- rekla je
-Nekom drugom prilikom, već sam dovoljno pojeo....i kada budem izvukao auto odavde i vidim šta mu je.
(C)1990 Kristijan
