Zimska Noc

Zimska noć je. U sobi sam. Čujem divno pucketanje peći. Toplo je. Pogled upućujem ka prozoru na kojem igraju šarene lampice. Volim da ih gledam. Svesna sam da igraju bez cilja, ali i toga da sam ja ta koja ih na to tera. Međutim, to je svrha njihovog postojanja – da igraju. Besmisleno, zar ne? Imaju tako glupu svrhu, a opet dovoljnu za postojanje. Tako su predvidljive. Znam tačno kad će koja sijaličica da zasvetli. Da li je biti predvidljiv isto što i imati tačno definisanu sudbinu? Napolju vidim hladnoću. Ljudi prolaze umotani u šalove, sa kapama na glavama. Pored ulične svetiljke stoje dva čoveka srednjih godina. Razgovaraju. Vidim, izlaze im oblačići pare iz usta. Hladno je. Stoje na par metara od mene, ali, meni je toplo. Da ih nisam videla, ne bih shvatila koliko mi je lepo. Sada cenim toplotu. Zašto je uvek tako? Zašto je ljudska priroda tako apsurdna? Ne vidimo sreću koja je ispred nas, a svaku nesreću vidimo, makar bila toliko daleko, da moramo da uzimamo dvoglede kako bismo je posmatrali. Neću više da uzimam dvogled. Ne želim. Mada, bilo bi dobro da se ja tu nešto pitam. Samim tim što sam čovek, ograničena sam. Biću za sad zadovoljna što mi je toplo, i zadovoljna što sam zadovoljna što mi je toplo. Najviše mi se sviđa crvena boja na lampicama. Odgovara ovoj atmosferi. Šteta je što se to crvenilo izgubi u šarenilu ostalih lampica. Sad sam upalila muziku. Ne čujem više onako jasno pucketanje peći. Muzika je nadjačala taj tihi i bojažljivi zvuk. Pogledala sam u prazninu na zidu koju je nekada ispunjavao časovnik. Navika. Odjednom sam osetila nostalgiju za zvukom kazaljki. Osećala sam prazninu u ušima. Nekada me je taj zvuk veoma nervirao, međutim, sad ga želim. Nisam mu davala značenje, i za mene je predstavljao samo tik-tak. Jedino što sad imam jeste bezdušni digitalni sat na mobilnom telefonu. 21:52 je. To mi ništa ne znači. Iz nekog razloga prolazak vremena me asocira na smrt, jezivu i tajanstvenu. Danas sam bila sa mamom na groblju. Posetili smo grob dede koji je umro pre devet godina. Duvao je hladan, oštar vetar. Udarao je u moje lice. Mama je upalila nekoliko sveća i dala ih je meni. Držala sam ih. Vatra je jako gorela. Mama je krišom počela da plače. Nije htela da ja vidim, ali videla sam. Neke rane nikad ne zarastaju. Dede se jedva sećam, jer, kad je umro, imala sam devet godina. Tako da nisam htela da lažem mamu kada me je pitala da li ga se sećam, posle čega su joj suze ubrzano potekle. Reči utehe nisu se čule iz mojih usta, nisu došle u moju glavu, one ne postoje...
 
Kliknite za proširenje...
Veoma lepo pišeš, a mene retko kad bilo šta na ovim blogovima Krstarice dovoljno pokrene da bih ostavila komentar. Kad pročitam ovo, smrt me ne pogađa toliko koliko prolaznost, ništavilo i svi ozbiljni problemi današnjeg, gotovo sterilnog sveta. Bukvalno steknem utisak kao da misliš da prava osećanja polako odumiru, zajedno sa starijim generacijama...? Mislim da još uvek možemo da se borimo kako bi se ovo promenilo. Istovremeno, kad sve to stavim na stranu i kad mi konačno u oči padne smrt, ovde sekundarni motiv, setim se moje bake koja je umrla kad sam imala 10 godina (sad se bližim dvadeset petoj...) i ponekad mi se čini da je sve vreme tu, a ponekad kao da je prošla čitava večnost od kako je nema...
 
mmmm…atmosfericno, divno…smrt, tajanstvena I milosrdna…tacka promene…ona daje draz zivotu…

“smrt je san o onom sto si propustio, san o onom sto nije bilo cisto…”…iz sna…
 
@Desecration Smile
Prvo da ti se zahvalim na onoj prvoj rechenici : )
Glavna inspiracija za ovaj tekst mi je bila upravo prolaznost i besmisao u kojem se svi mi nalazimo.. Pokushala sam da to docharam kroz naivnu, uobichajnu situaciju..

@emilya
thanks a lot.. ;)

@ alles_gut
hvala i tebi.. :)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top