Svejedno mi je

Ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja sunce volim.

Eno ga bukti u vidika
nemirnom naboru;
eno ga leprsa u bulki
krilatom saboru;
eno ga smeje se blistavo
na reci ispod mosta.

I meni je dosta,
da sve zaboravim:
jer kratko boravim
ovde, gde me je srce zabolelo
i zivot cudno zavoleo.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja zivot volim.

I u tezak dan meni je dosta
za srce vreli makom cvet,
za oko blistav tica let,
za dusu s grane pesmica prosta,
jer zakratko ovde boravimo
i jednom cemo da se zaboravimo:
i rumeni makov cvet
i srebrni tica let
i pesmica sa grane
i svi zbog kojih mi tuzno biva.
O, svi mi sto slucajno zajedno
gledamo neba lepotu.

I znam, u novom zivotu
zaboravicemo ovaj zemlje kraj
i necemo nikada ponovo
u sunca gledati sjaj.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
jer proci cu ja,
a proci ce i mrtvo kamenje
po kome sam gazila;
proci cu ja
a proci ce i vecno plamenje
sa koga mi svetlost slazila.

Proci cu ja,
a proci ce i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proci cu ja,
a proci ce i planine davne
iznad kojih se visoko
misao moja svodila.

Proci cu ja,
a proci ce i sve sto sam
mimogred ili duboko volela;
proci ce sve,
a proci cu i ja, mada me je bolela
dusa nasih neizbezna sudbina.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:

Znam, jednom na sve zaboravicu.
Sve sto se ovde zbilo
ponoviti se nece tamo
gde bez kraja boravicu.

Znam, sa svojom krtom stabljikom
duse moje bela cvast,
i moja beskrajna zelja
za zivotom,
i moja bolna strast
za lepotom
uvenuce u tamu.

Znam, tad zaboravicu
koliko sam na zemlji
grabljivo volela
sebe samu.


Desanka Maksimovic