Šta čovek treba da doživi, da bi shvatio neke stvari? Tek sada, u ovoj kući, čija je tavanica nebo, koja umesto zidova ima otvoren pogled na beskrajne šume, osećam koliko je sve bez značaja. Koliko poklanjamo pažnje krajnje nebitnim stvarima, a zapravo se udaljavamo od pravih vrednosti, sve u želji za, naoko boljem životu.
A nekada je ovde, gde sada stojim, sve blistalo. Tu, gde je nekada sve mirisalo na dunje, koje je moja pra-baba držala na svim kredencima i ormarima, sada je ušetao miris samoće i tuge. Pitam se i sam, kako to može mirisati samoća i tuga. Može, osetio sam to tada, dok sam nepomičan stajao na mestu gde je nekada stajao šporet, uz čiju su vatru mnoge generacije odrasle. Dok ga nisu ugasili…
Pogled mi je prikovan za zid koji je ostao čitav. Šta je tu stajalo? Da, kako sam mogao zaboraviti. Pa tu je bio krevet, na koji sam obožavao da legnem, i da dremam dok pored šporeta, baba pravi kolače, koji i sada mirišu. Kako je to moguće, da sve tako jako doživljavam, kao da se sada dešava? Tek posle ovih momenata, u kući u kojoj sam odrastao, a koje više skoro da nema, shvatam neke stvari. Shvatam zašto su se ljudi vraćali da umru na svome pragu. Shvatam zašto su nosili sa sobom grumen rodne zemlje. Ali, ne shvatam nas, danas. Nas, kojima ništa nije vredno, kojima nije bitno kako se zovemo, čiji smo. Odakle smo, odakle potičemo. Šta je to vrednije? U šta se pretvaramo?
Da li se iko od nas zapita, kojim zapravo putem idemo? Više se ne volimo, ne poštujemo. Brat nije brat, sestra nije sestra. Sad je novac i brat i sestra. Moć, položaj, status… Zar zaista mislimo da su to prave vrednosti? Zar je potrebno da stojimo u kući bez krova, da gledamo u daljinu kroz mesto na kojem su bili zidovi? Da li tek kroz ovakve spoznaje, dolazimo do suštine života, do saznanja da ima mnogo lepih stvari koje smo zaboravili? Da li nas tek gubici, patnje i bol vraćaju korenima, od koji svi bežimo? Kao bez duše…
Nastaviću…
A nekada je ovde, gde sada stojim, sve blistalo. Tu, gde je nekada sve mirisalo na dunje, koje je moja pra-baba držala na svim kredencima i ormarima, sada je ušetao miris samoće i tuge. Pitam se i sam, kako to može mirisati samoća i tuga. Može, osetio sam to tada, dok sam nepomičan stajao na mestu gde je nekada stajao šporet, uz čiju su vatru mnoge generacije odrasle. Dok ga nisu ugasili…
Pogled mi je prikovan za zid koji je ostao čitav. Šta je tu stajalo? Da, kako sam mogao zaboraviti. Pa tu je bio krevet, na koji sam obožavao da legnem, i da dremam dok pored šporeta, baba pravi kolače, koji i sada mirišu. Kako je to moguće, da sve tako jako doživljavam, kao da se sada dešava? Tek posle ovih momenata, u kući u kojoj sam odrastao, a koje više skoro da nema, shvatam neke stvari. Shvatam zašto su se ljudi vraćali da umru na svome pragu. Shvatam zašto su nosili sa sobom grumen rodne zemlje. Ali, ne shvatam nas, danas. Nas, kojima ništa nije vredno, kojima nije bitno kako se zovemo, čiji smo. Odakle smo, odakle potičemo. Šta je to vrednije? U šta se pretvaramo?
Da li se iko od nas zapita, kojim zapravo putem idemo? Više se ne volimo, ne poštujemo. Brat nije brat, sestra nije sestra. Sad je novac i brat i sestra. Moć, položaj, status… Zar zaista mislimo da su to prave vrednosti? Zar je potrebno da stojimo u kući bez krova, da gledamo u daljinu kroz mesto na kojem su bili zidovi? Da li tek kroz ovakve spoznaje, dolazimo do suštine života, do saznanja da ima mnogo lepih stvari koje smo zaboravili? Da li nas tek gubici, patnje i bol vraćaju korenima, od koji svi bežimo? Kao bez duše…
Nastaviću…
