Tumbam po netu, otvaram FB. U inboxu poruka. Otvaram je, i lagano palim cigaretu. U momentu mi se pune pluća, ostajem bez vazduha, grlo mi se steže. Javlja mi se brat, za kojeg nisam ni znao da je živ! Gledam i ne verujem. Ne znam gde pre da kliknem, na koje dugme, na koje slovo. Dok mu grozničavo odgovaram, sećanja mi naviru takvom brzinom, da osećam nesvesticu. Otac, Slavonija, detinjstvo...rat. Bože, koliko je prošlo? Poslednji put sam bio tamo 85. Ne umem ni da izračunam. 24 godine!!! Brat je tada bio mali, ali ga po licu prepoznajem u momentu. Dok gledam sliku, ne mogu da zadržim suze. Sve mi se otvorilo. Sve ove godine, bez ikoga sa očeve strane u jednoj poruci nestaju, kao rukom odnesene. Ne mogu da sačekam da mi odgovori, da mi pošalje svoj broj telefona. Slike MOJE Slavonije mi naviru. Predivno detinjstvo, lutanja po ogromnim šumama...pecanje na planinskom potoku.
Odgovor stiže, okrećem broj... Razgovor bih preskočio, ne umem da ga ispričam.Dogovor je pao. Spremam se i krećem na put.
Na put koji sam sanjao godinama, za koji sam mislio da ga nikada neću doživeti. Vozim kao u bunilu, ne slušam ni muziku. Možda je i bilo muzike, nikada neću saznati. Ništa mi nije bilo važno, samo da stignem. Da stignem u svoj san. Ne znam koliko je vas imalo priliku da dolazi u san, ko je to doživeo, znaće o čemu pišem.
Na granici zebnja, nelagodan osećaj. Ja sam se vratio u neka prošla vremena, ne znam ni gde idem ni kako da se osećam. ali odjedanput mi više nije važno. Idem na svoje, kod svojih. Granicu prolazim bez problema, mada sada ni sam ne znam kako je bilo. Samo vidim to maleno selo, sakriveno u ogromnom Slavonskim šumama. Selo koje više skoro i da ne postoji, selo na kojem su neki bolesni i zli ljudi pokazali koliko čovek može da bude velika zver. Ne bih o njima, ne zaslužuju ni da se pominju.
Stižem kod brata, koji živi u gradu, u blizini sela.
Doček... Ne bih o tome, ne umem. Srca puna radosti i tuge, sve pomešano. Sve se komeša u glavi. Pa kad sam video brata poslednji put, bio je mali. Sada su mu deca tolika. Priča traje, traje...nema joj kraja. Ja se vrpoljim, brat shvati o čemu se radi, i zove me da krenemo. Bez reči polazim...
Čutimo dok se približavam selu. Sa svih strana me okružuju neki davno zaboravljeni predeli, put koji sam toliko puta prešao. U daljini vidim SAN. Odnosno, mesto gde je nekada bilo. Da je neko mogao da mi izmeri otkucaje srca...Čuo sam sopstveno srce kako lupa. Prelazimo preko malenog mostića, gde sam toliko puta pecao. Ali, šta je ovo? Gde su kuće? Gde je moje igralište? Prodavnica?
Samo put, koji se kao neka dugačka zmija provlači između ogromnoh kupina, koje su opasale zgarišta. Čuvaju te stare zidine od zaborava. Još samo one...
Ne znam gde da gledam. Brat kao da me razume, počinje priču...
Dok mi objašnjava kako je i šta bilo, ja se vraćam mnogo godina u nazad... Seoske kere su već na početku sela najavljivale dolazak gostiju. Sada je tužna tišina. Nema kera, nema kuća, nema ljudi. Sablasne zidine proviruju ispod rastinja. Ogromno drvo je izraslo iz jedne sobe. Tu sam često dolazio na kolače, baš u tu sobu...Bože, šta je ovo? Zar je ovo ljudsko biće moglo da napravi, da iskoreni sve ljudsko? Milion pitanja, a odgovora nema. Samo tišina. Kao da upozorava i priča svoju tužnu priču. Kako mi je sve ovo nekada delovalo veliko, sada? Sve maleno, na gomili. Brat se zaustavlja. Gleda u mene, ne razumem ga. Pogled mu prelazi preko mog ramena i tada shvatam. Stojimo ispred moje kuće...Moraću da stavim sliku, ne umem da opišem... Čak i sada dok pišem, srce mi udara. Kao da je neka sila želela da sačuva sve ovo za mene, u ogromnom kupinovom žbunu se nazire. Moj san, moja kuća, sve moje...Nastaviću.
Odgovor stiže, okrećem broj... Razgovor bih preskočio, ne umem da ga ispričam.Dogovor je pao. Spremam se i krećem na put.
Na put koji sam sanjao godinama, za koji sam mislio da ga nikada neću doživeti. Vozim kao u bunilu, ne slušam ni muziku. Možda je i bilo muzike, nikada neću saznati. Ništa mi nije bilo važno, samo da stignem. Da stignem u svoj san. Ne znam koliko je vas imalo priliku da dolazi u san, ko je to doživeo, znaće o čemu pišem.
Na granici zebnja, nelagodan osećaj. Ja sam se vratio u neka prošla vremena, ne znam ni gde idem ni kako da se osećam. ali odjedanput mi više nije važno. Idem na svoje, kod svojih. Granicu prolazim bez problema, mada sada ni sam ne znam kako je bilo. Samo vidim to maleno selo, sakriveno u ogromnom Slavonskim šumama. Selo koje više skoro i da ne postoji, selo na kojem su neki bolesni i zli ljudi pokazali koliko čovek može da bude velika zver. Ne bih o njima, ne zaslužuju ni da se pominju.
Stižem kod brata, koji živi u gradu, u blizini sela.
Doček... Ne bih o tome, ne umem. Srca puna radosti i tuge, sve pomešano. Sve se komeša u glavi. Pa kad sam video brata poslednji put, bio je mali. Sada su mu deca tolika. Priča traje, traje...nema joj kraja. Ja se vrpoljim, brat shvati o čemu se radi, i zove me da krenemo. Bez reči polazim...
Čutimo dok se približavam selu. Sa svih strana me okružuju neki davno zaboravljeni predeli, put koji sam toliko puta prešao. U daljini vidim SAN. Odnosno, mesto gde je nekada bilo. Da je neko mogao da mi izmeri otkucaje srca...Čuo sam sopstveno srce kako lupa. Prelazimo preko malenog mostića, gde sam toliko puta pecao. Ali, šta je ovo? Gde su kuće? Gde je moje igralište? Prodavnica?
Samo put, koji se kao neka dugačka zmija provlači između ogromnoh kupina, koje su opasale zgarišta. Čuvaju te stare zidine od zaborava. Još samo one...
Ne znam gde da gledam. Brat kao da me razume, počinje priču...
Dok mi objašnjava kako je i šta bilo, ja se vraćam mnogo godina u nazad... Seoske kere su već na početku sela najavljivale dolazak gostiju. Sada je tužna tišina. Nema kera, nema kuća, nema ljudi. Sablasne zidine proviruju ispod rastinja. Ogromno drvo je izraslo iz jedne sobe. Tu sam često dolazio na kolače, baš u tu sobu...Bože, šta je ovo? Zar je ovo ljudsko biće moglo da napravi, da iskoreni sve ljudsko? Milion pitanja, a odgovora nema. Samo tišina. Kao da upozorava i priča svoju tužnu priču. Kako mi je sve ovo nekada delovalo veliko, sada? Sve maleno, na gomili. Brat se zaustavlja. Gleda u mene, ne razumem ga. Pogled mu prelazi preko mog ramena i tada shvatam. Stojimo ispred moje kuće...Moraću da stavim sliku, ne umem da opišem... Čak i sada dok pišem, srce mi udara. Kao da je neka sila želela da sačuva sve ovo za mene, u ogromnom kupinovom žbunu se nazire. Moj san, moja kuća, sve moje...Nastaviću.
