Rodila se 1970-e ,u maloj prizemnoj kućici,koja je izgrađena u podnožiju neke planine obrasle šumom,nedaleko od magistralnog puta,u jednom malom mestu stešnjenom između planina.Otac radnik,bez završene osnovne,majka domaćica,stariji brat,u susedstvu braća od stričeva,ona jedina sestra.Njeni su se ,dopunski ,bavili ekstezivnom poljoprivredom,i terali je da radi sve te poslove koje je mrzela-kopanje kukuruza,skupljanje sena,čuvanje krave koja je ,nekako kiselkasto,smrdela.
Rano je zamrzela sve što je u vezi sa tom vrstom posla.Kao dobar đak dobila je priliku da studira.
Njeni su želeli da bude prva iz familije sa fakultetom,da se „ne muči,da ne radi“kako su govorili.Ona nije do kraja razumela te priče,ali je želela da pobegne što dalje,u taj veliki grad,gde su svi putevi podjednako dobri,kako se njoj činilo.Klimavim autobusom koji je više izduvnih gasova ispuštao u putnički deo,nego u spoljnje okruženje,stigla je u veliki i sivi grad kojem je neko,ko zna kada i ko zna zbog čega dao ime Beograd.Oduševila se veličinom grada,i mnoštvom ljudi koji su promicali pored nje bez radoznalog zagledanja.Gotovo se sudarala sa prolaznicima zagledajući njihova lica ,po navici kojiu je ponela iz svog malog grada.Pomalo je zbunjivala tutnjava tramvaja u buka automobila,sva ta gužva u kojoj niko nikoga ne vidi...Ipak,bila je oduševljena,bila je konačno u velikom grau,bila je na pragu sreće i uspeha,bila je na početku boljeg i lepšeg života.Tako je verovala .
Upisala je fakultet koji nije volela,ali na koji je upis bio sasvim isvestan,zato što su kvote uvek bile nepopunjene.Te godine je upoznala i njega,prvog muškarca u svom životu,kome je poklonila svoju nevinost.
Milan,mlad advokat u srednjim tridesetim,neoženjen,mladolik,šarmer,malo duže tamnosmeđe kose,plavih očiju,snažnih grudi.San devojaka ,naročito onih mladih i neiskusnih,iz provincije.Takve su njegova specijalnost,ali ona to nije znala.Verovala je ,kao i sve pre nje,da je baš ona posebna ,ona koja mu mnogo znači.Oduvek je za sebe želela takvog,uspešnog,zgodnog muškarca ,svog nežnog gospodara,i sigurnog zaštitnika.Bila je sigurna u tu hemiju između njih,čudila se gde je ranije bio,i zašto je morla toliko duga da čeka na njega.Opijena zaljubljenošću,zanesena srećom,nije ni obraćala pažnju na tihi glas razuma koji je šaputao da tu nešto nije u redu.pripisivala je to nametnutim normama patrijahalnog vaspitanja,ostcima seoskih shvatanja koja je ubrzano odbacivala.Pomalo je mrzela svoju majku i njena upozorenja da „vodi račina šta radi“,i da se kloni muškaraca jer njoj,njenoj majci“ne trebaju kopilad u kući“.Nerviralo je toliko nepoverenje,i kako je mislila,nipodaštavanje njene zrelosti i inteligencije.
Pa,zaboga ,ona ima dvadeset godina!
Jednog zimskog vikenda je krenula kući.U Beogradu nije bilo snega,vetar je nosio prašinu i papiriće,sivo popodne je pritislo grad,hladnoća se uvlačila u kosti.Hodala je popljuvanim trotoarima,zagledana u sivi asvalt.Nimalo srećna što ide u svoj rodni grad,razmišljala je o njemu,da bi toplina od pomisli na njega zagrejala njeno ozeblo srce i telo.Na peronu BAS-a je bilo puno ljudi,gužva na svim šalterima,koferi ,mnoštvo studenata koji putuju u svoje gradove.Zamišljena ,prišla je govornici na zidu i okrenula njegov broj.Sa druge strane žice njegov dubok i muževan glas je izazvao blagu jezu od koje se stresla,a zatim talas topline zbog kojeg bi se rado predala tom muškarcu.Tokom razgovora on je pozva da svrati do njega,da se ugreje, da se pozdrave,on će je dovesti do stanice,baš na vreme za sledeći polazak autobisa ka njenom gradu......Rado je prihvatila.
Sva ustreptala je prešla preko ulice i uskočila i „7“ koja je ubrzo skrenula levo,uz Kneza Miloša,i za nekoliko minuta je bila ispred njegove zgrade.Dočekao je na vratima stana,nasmejan,ljubazan,ponudio sok i kafu.U stanu je bilo toplo,prijatna polutama,u uglu je svetlucao tv.Pričali su,ali se ona ne seća razgovora.Pamti samo njegove oči sa veselim iskrama,njegov muževan glas,bele zube,nasmejane usne,tople ruke sa kojima je dodirivao njene promrzle obraze.Bila je u nekoj izmaglici sreće i opijenosti,nije niočemu razmišljala,želela je samo da ga sluša,i da je dodiruje.Zato joj se učinilo sasvim prirodno i jedino moguće da se prepusti njegovim poljubcima,kada se nagnuo ka njoj.
(nastaviće se...)
Rano je zamrzela sve što je u vezi sa tom vrstom posla.Kao dobar đak dobila je priliku da studira.
Njeni su želeli da bude prva iz familije sa fakultetom,da se „ne muči,da ne radi“kako su govorili.Ona nije do kraja razumela te priče,ali je želela da pobegne što dalje,u taj veliki grad,gde su svi putevi podjednako dobri,kako se njoj činilo.Klimavim autobusom koji je više izduvnih gasova ispuštao u putnički deo,nego u spoljnje okruženje,stigla je u veliki i sivi grad kojem je neko,ko zna kada i ko zna zbog čega dao ime Beograd.Oduševila se veličinom grada,i mnoštvom ljudi koji su promicali pored nje bez radoznalog zagledanja.Gotovo se sudarala sa prolaznicima zagledajući njihova lica ,po navici kojiu je ponela iz svog malog grada.Pomalo je zbunjivala tutnjava tramvaja u buka automobila,sva ta gužva u kojoj niko nikoga ne vidi...Ipak,bila je oduševljena,bila je konačno u velikom grau,bila je na pragu sreće i uspeha,bila je na početku boljeg i lepšeg života.Tako je verovala .
Upisala je fakultet koji nije volela,ali na koji je upis bio sasvim isvestan,zato što su kvote uvek bile nepopunjene.Te godine je upoznala i njega,prvog muškarca u svom životu,kome je poklonila svoju nevinost.
Milan,mlad advokat u srednjim tridesetim,neoženjen,mladolik,šarmer,malo duže tamnosmeđe kose,plavih očiju,snažnih grudi.San devojaka ,naročito onih mladih i neiskusnih,iz provincije.Takve su njegova specijalnost,ali ona to nije znala.Verovala je ,kao i sve pre nje,da je baš ona posebna ,ona koja mu mnogo znači.Oduvek je za sebe želela takvog,uspešnog,zgodnog muškarca ,svog nežnog gospodara,i sigurnog zaštitnika.Bila je sigurna u tu hemiju između njih,čudila se gde je ranije bio,i zašto je morla toliko duga da čeka na njega.Opijena zaljubljenošću,zanesena srećom,nije ni obraćala pažnju na tihi glas razuma koji je šaputao da tu nešto nije u redu.pripisivala je to nametnutim normama patrijahalnog vaspitanja,ostcima seoskih shvatanja koja je ubrzano odbacivala.Pomalo je mrzela svoju majku i njena upozorenja da „vodi račina šta radi“,i da se kloni muškaraca jer njoj,njenoj majci“ne trebaju kopilad u kući“.Nerviralo je toliko nepoverenje,i kako je mislila,nipodaštavanje njene zrelosti i inteligencije.
Pa,zaboga ,ona ima dvadeset godina!
Jednog zimskog vikenda je krenula kući.U Beogradu nije bilo snega,vetar je nosio prašinu i papiriće,sivo popodne je pritislo grad,hladnoća se uvlačila u kosti.Hodala je popljuvanim trotoarima,zagledana u sivi asvalt.Nimalo srećna što ide u svoj rodni grad,razmišljala je o njemu,da bi toplina od pomisli na njega zagrejala njeno ozeblo srce i telo.Na peronu BAS-a je bilo puno ljudi,gužva na svim šalterima,koferi ,mnoštvo studenata koji putuju u svoje gradove.Zamišljena ,prišla je govornici na zidu i okrenula njegov broj.Sa druge strane žice njegov dubok i muževan glas je izazvao blagu jezu od koje se stresla,a zatim talas topline zbog kojeg bi se rado predala tom muškarcu.Tokom razgovora on je pozva da svrati do njega,da se ugreje, da se pozdrave,on će je dovesti do stanice,baš na vreme za sledeći polazak autobisa ka njenom gradu......Rado je prihvatila.
Sva ustreptala je prešla preko ulice i uskočila i „7“ koja je ubrzo skrenula levo,uz Kneza Miloša,i za nekoliko minuta je bila ispred njegove zgrade.Dočekao je na vratima stana,nasmejan,ljubazan,ponudio sok i kafu.U stanu je bilo toplo,prijatna polutama,u uglu je svetlucao tv.Pričali su,ali se ona ne seća razgovora.Pamti samo njegove oči sa veselim iskrama,njegov muževan glas,bele zube,nasmejane usne,tople ruke sa kojima je dodirivao njene promrzle obraze.Bila je u nekoj izmaglici sreće i opijenosti,nije niočemu razmišljala,želela je samo da ga sluša,i da je dodiruje.Zato joj se učinilo sasvim prirodno i jedino moguće da se prepusti njegovim poljubcima,kada se nagnuo ka njoj.
(nastaviće se...)
