Lepi dani mog detinjstva, ostali su mi u dubokom sećanju. Ponekad me neka sitnica seti na te dane i vrati osmeh na lice, a film počinje da se odmotava…
Bilo je proleće. Te sada daleke 1979 godine išao sam u osnovnu školu. Na velikom odmoru, dečiji žagor u školskom dvorištu mogao se čuti odasvud. Devojčice su preskakale lastiž, dečaci su igrali klikere ili par-nepar. Nasmejana dečija lica umivalo je aprilsko sunce.
Iznenada na nebu se pojavio mali avion koji je preleteo preko škole i izbacio letke. Mi deca, sakupljali smo letke. Ja nisam stigao da uzmem među prvima letak i pročitam šta piše. Možete zamisliti nas decu, kada se okupe oko jednog drugara njih pet dok on čita letak, bez obzira što i oni u rukama drže svoje letke. Naravno, prvo je bila tišina. A onda se čula cika dece.
-Dolazi Cirkus! Dolazi Cirkus!
Da. U naš grad stigao je veliki cirkus Korona. Radost nas dece bila je ogromna. Sadašnja deca ne verujem da bi se imalo obradovala. Tada je to bio veliki doživljaj. Videti životinje u zoološkom vrtu je jedno, ali videti dresirane životinje je nešto sasvim sasvim drugo.
Vest se brzo proširila. Pa je tako došla i informacija do nas dece, da su već postavili šatore na starom vašarištu, i da su životinje napolju. Čak su i par drugara iz odeljenja bili na licu mesta i uverili se.
Sa mojim školskim drugo Štirkom dogovorili smo se da tog popodneva odemo i pogledamo. Štirak – da baš štirak. Nadimak je dobio po onoj tečnosti što služi za učvršćivanje tkanina. To većina vas mladih i nezna, jer današnje domaćice više i ne heklaju a još manje štirkaju. Moj prijatelj je baš tako i izgledao, kao uštirkano platno. Bio je sin oficira, pa je zato I sve moralo da bude pod konac.Kragna košulje uštirkana, košulja zakopčana do grla, pantalone opeglane na rub, kosa se zna do koje dužine može da bude, cipele je brisao svakog časa, patike nije smeo da nosi sem na fizičkom. U igrama nije učestvovao da se nebi uprljao.
Tog popodneva našli smo se na dogovorenom mestu i uputili se ka vašarištu. Kako smo izišli na proplanak, ugledali smo veličanstveni prizor. Ogromna šatra bila je razapeta. Lampioni I raznobojen sijalice povezivale su glavnu šatru sa stubovima postavljenim oko nje. Bilo je tu i desetak kamiona sa prikolicama. A najlepši prizor bile su životinje. Desetak ponija bilo je ograđeno nekom žicom i pušteno unutar nje. Sa druge strane šatra, takođe na otvorenom, bili su slonovi. Te ogrone životinje nisu bile ograđene, ali su zato bile vezane ogromnim lancima za jednu nogu a drugi kraj lanca je bio ankerisan za tlo.
-Di di! Jesi video koliki su? –pokazujući prstom na slonove
-Aha! Hoćeš da im malo bliže priđemo? – rekao je on.
-Pa naravno da hoću, zašto smo inače dolazili ovde.
Polako smo se prišunjali do njih, vodeći računa da nas neko od ljudi iz cirkusa nevidi. Ne mogu vam opisati kolike su te životinje. Videti slona u zoo vrtu je jedno, ali videti slona na otvorenom…..uhhh.
-Hajde da mu damo da jede! – rekao sam. Počupao sam nešto trave I pružio rukom slonu. Ogromna životinja je podigla surlu I veoma pažljivo uzela travu iz mojih ruku. Nemate poima koliko su mi se gaće tresle. Lanac je bio zategnut. Znači životinja nije mogla da priđe bliže. To sam ponovio još jednom.
-Hajde ti! - Rekao sam drugaru
-Nije ništa strašno. – ohrabrivao sam ga.
Moj priajtelj je bio dosta plašljiv I nesiguran. Ubrao je nešto trave I pružio ruku. Ali kada je slon podigao svoju veliku surlu, moj drugar se uplašio I povukao ruku k sebi. Tako je uradio još jednom. Lanac se još više zatezao. Slon nije mogao više da priđe, a moj prijatelj je iskoračio još jedan korak nazad. Slon je zamahnuo surlom, valjda u želji da dohvati travu, moj prijatelj se izmakao a surla je udarila mene. Odleteo sam dva metra. Nisam znao tačno šta se deslio. Slon je zaurlao, a moj prijatelj je pobegao. Ja sam ostao da ležim na travi. Iz daljine se začula vika nekog čoveka, ali ga nisam ništa razumeo. Slon se okrenuo prema njemu. A ja, ja sam ustao I pobegao. Glava mi je bridila dva dana. A cela strana mi je bila modra. Mislim da nisam išao u školu nedelju dana. A cirkus Korona, otišao je, a ja nisam odgledao predstavu.
(c) Kristijan
Bilo je proleće. Te sada daleke 1979 godine išao sam u osnovnu školu. Na velikom odmoru, dečiji žagor u školskom dvorištu mogao se čuti odasvud. Devojčice su preskakale lastiž, dečaci su igrali klikere ili par-nepar. Nasmejana dečija lica umivalo je aprilsko sunce.
Iznenada na nebu se pojavio mali avion koji je preleteo preko škole i izbacio letke. Mi deca, sakupljali smo letke. Ja nisam stigao da uzmem među prvima letak i pročitam šta piše. Možete zamisliti nas decu, kada se okupe oko jednog drugara njih pet dok on čita letak, bez obzira što i oni u rukama drže svoje letke. Naravno, prvo je bila tišina. A onda se čula cika dece.
-Dolazi Cirkus! Dolazi Cirkus!
Da. U naš grad stigao je veliki cirkus Korona. Radost nas dece bila je ogromna. Sadašnja deca ne verujem da bi se imalo obradovala. Tada je to bio veliki doživljaj. Videti životinje u zoološkom vrtu je jedno, ali videti dresirane životinje je nešto sasvim sasvim drugo.
Vest se brzo proširila. Pa je tako došla i informacija do nas dece, da su već postavili šatore na starom vašarištu, i da su životinje napolju. Čak su i par drugara iz odeljenja bili na licu mesta i uverili se.
Sa mojim školskim drugo Štirkom dogovorili smo se da tog popodneva odemo i pogledamo. Štirak – da baš štirak. Nadimak je dobio po onoj tečnosti što služi za učvršćivanje tkanina. To većina vas mladih i nezna, jer današnje domaćice više i ne heklaju a još manje štirkaju. Moj prijatelj je baš tako i izgledao, kao uštirkano platno. Bio je sin oficira, pa je zato I sve moralo da bude pod konac.Kragna košulje uštirkana, košulja zakopčana do grla, pantalone opeglane na rub, kosa se zna do koje dužine može da bude, cipele je brisao svakog časa, patike nije smeo da nosi sem na fizičkom. U igrama nije učestvovao da se nebi uprljao.
Tog popodneva našli smo se na dogovorenom mestu i uputili se ka vašarištu. Kako smo izišli na proplanak, ugledali smo veličanstveni prizor. Ogromna šatra bila je razapeta. Lampioni I raznobojen sijalice povezivale su glavnu šatru sa stubovima postavljenim oko nje. Bilo je tu i desetak kamiona sa prikolicama. A najlepši prizor bile su životinje. Desetak ponija bilo je ograđeno nekom žicom i pušteno unutar nje. Sa druge strane šatra, takođe na otvorenom, bili su slonovi. Te ogrone životinje nisu bile ograđene, ali su zato bile vezane ogromnim lancima za jednu nogu a drugi kraj lanca je bio ankerisan za tlo.
-Di di! Jesi video koliki su? –pokazujući prstom na slonove
-Aha! Hoćeš da im malo bliže priđemo? – rekao je on.
-Pa naravno da hoću, zašto smo inače dolazili ovde.
Polako smo se prišunjali do njih, vodeći računa da nas neko od ljudi iz cirkusa nevidi. Ne mogu vam opisati kolike su te životinje. Videti slona u zoo vrtu je jedno, ali videti slona na otvorenom…..uhhh.
-Hajde da mu damo da jede! – rekao sam. Počupao sam nešto trave I pružio rukom slonu. Ogromna životinja je podigla surlu I veoma pažljivo uzela travu iz mojih ruku. Nemate poima koliko su mi se gaće tresle. Lanac je bio zategnut. Znači životinja nije mogla da priđe bliže. To sam ponovio još jednom.
-Hajde ti! - Rekao sam drugaru
-Nije ništa strašno. – ohrabrivao sam ga.
Moj priajtelj je bio dosta plašljiv I nesiguran. Ubrao je nešto trave I pružio ruku. Ali kada je slon podigao svoju veliku surlu, moj drugar se uplašio I povukao ruku k sebi. Tako je uradio još jednom. Lanac se još više zatezao. Slon nije mogao više da priđe, a moj prijatelj je iskoračio još jedan korak nazad. Slon je zamahnuo surlom, valjda u želji da dohvati travu, moj prijatelj se izmakao a surla je udarila mene. Odleteo sam dva metra. Nisam znao tačno šta se deslio. Slon je zaurlao, a moj prijatelj je pobegao. Ja sam ostao da ležim na travi. Iz daljine se začula vika nekog čoveka, ali ga nisam ništa razumeo. Slon se okrenuo prema njemu. A ja, ja sam ustao I pobegao. Glava mi je bridila dva dana. A cela strana mi je bila modra. Mislim da nisam išao u školu nedelju dana. A cirkus Korona, otišao je, a ja nisam odgledao predstavu.
(c) Kristijan
