Не учи се шта је лепо, већ се лепота препознаје. Животна сила "елан витал" или напрегнутост воље, трансцендентна интелигибилна слобода, пробија се кроз отпуштеност воље или материју. Слобода се судара са нужношћу. Приликом тога слободни чин бива заробљен ритмом нужности. Свест постаје несвест, слобода постаје нужност, живо постаје неживо. А сусрет слободе и нужности, елан витала и материје, доводи до облика које ћемо звати појединачна ствар. Зависно од успешности елан витала да савлада отпор материје зависи и да ли ће крајњи облик бити проглашен лепим или ружним.
Тако да унутрашња трансцендентна суштина свега, воља сама, која по себи не познаје нити јединство нити мноштво, као своју објективацију имаће разне облике живих бића. Неки од тих облика савладаће препреку опште инертности материје и довести до облика који ћемо звати лепим. Неки у томе неће успети и имаћемо облике који су поклекли пред изазовом савладавања инертности и мртвила материје, и које ћемо звати ружним.
Смртник сусреће три грације
Три грације јесу персонификација лепоте, радости и блаженства. Оне представљају степен победе воље над материјом. Што је тај степен виши то ће лепота коју човек препознаје бити јаснија.
Афродита на слици представља лепоту саму или "лепоту по себи" како каже Платон, или нешто што се не може опажати, већ само осетити у себи, као идеја. То је заправо оно што човек који препознаје лепоту осећа. Он осећа сопствену вољу која се пробија кроз опште мртвило инертности материје.
Међутим, ма колико неки појединачни примерак живог бића успео у томе то није дефинитивна победа. Материју не можемо победити јер "бог жели да спава". Већ после кратког тријумфа лепота уступа место ружноћи, старости и смрти. Са друге стране, нити животна сила, нити материја у тој причи не настају нити нестају. Оне су у вечном сукобу, покушај и пад, покушај и пад, делимично буђење и пад у уснулост и инертност.
Ма шта била та трансцендентна борба слободе и нужности, живота и мртвила, љубав и лепота не могу победити ружноћу и смрт. А ми као индивидуе не можемо у целој тој причи наћи одговор на питање "чему све то" ма колико га тражили, јер изван простора и времена нема закона каузалитета или узрока и последице. Не можемо знати које су те фаталности са оне стране сваког могућег искуства које су довеле до тог "рата", до те борбе животне силе и мртвила материје, до рата отпуштености и затегнутости воље, јер у недељивом јединству свега изван појаве нема узрочно последичних веза.
Оно што можемо сазнати јесте да у спољњем свету видимо само одраз сопствене воље која се пробија кроз материју, а што препознајемо као лепоту, док у унутрашњем свету можемо наслутити Адониса и Афродиту саму, лепоту по себи.
Ако је оно што даје вредност овом свету потрага за љубављу и лепотом, онда можемо бити усхићени самом помисли на чињеницу да споља препознајемо бледи одраз онога чију суштину носимо у себи.
Тако да унутрашња трансцендентна суштина свега, воља сама, која по себи не познаје нити јединство нити мноштво, као своју објективацију имаће разне облике живих бића. Неки од тих облика савладаће препреку опште инертности материје и довести до облика који ћемо звати лепим. Неки у томе неће успети и имаћемо облике који су поклекли пред изазовом савладавања инертности и мртвила материје, и које ћемо звати ружним.
Смртник сусреће три грације
Три грације јесу персонификација лепоте, радости и блаженства. Оне представљају степен победе воље над материјом. Што је тај степен виши то ће лепота коју човек препознаје бити јаснија.
Афродита на слици представља лепоту саму или "лепоту по себи" како каже Платон, или нешто што се не може опажати, већ само осетити у себи, као идеја. То је заправо оно што човек који препознаје лепоту осећа. Он осећа сопствену вољу која се пробија кроз опште мртвило инертности материје.
Међутим, ма колико неки појединачни примерак живог бића успео у томе то није дефинитивна победа. Материју не можемо победити јер "бог жели да спава". Већ после кратког тријумфа лепота уступа место ружноћи, старости и смрти. Са друге стране, нити животна сила, нити материја у тој причи не настају нити нестају. Оне су у вечном сукобу, покушај и пад, покушај и пад, делимично буђење и пад у уснулост и инертност.
Ма шта била та трансцендентна борба слободе и нужности, живота и мртвила, љубав и лепота не могу победити ружноћу и смрт. А ми као индивидуе не можемо у целој тој причи наћи одговор на питање "чему све то" ма колико га тражили, јер изван простора и времена нема закона каузалитета или узрока и последице. Не можемо знати које су те фаталности са оне стране сваког могућег искуства које су довеле до тог "рата", до те борбе животне силе и мртвила материје, до рата отпуштености и затегнутости воље, јер у недељивом јединству свега изван појаве нема узрочно последичних веза.
Оно што можемо сазнати јесте да у спољњем свету видимо само одраз сопствене воље која се пробија кроз материју, а што препознајемо као лепоту, док у унутрашњем свету можемо наслутити Адониса и Афродиту саму, лепоту по себи.
Ако је оно што даје вредност овом свету потрага за љубављу и лепотом, онда можемо бити усхићени самом помисли на чињеницу да споља препознајемо бледи одраз онога чију суштину носимо у себи.
Poslednja izmena:
