Oktobar je bio kišan i hladan, baš kao i ovih dana. Kiša je padala, neprestano. Krov na mome autu je bio od plastificiranog platna. Vreme je učinilo svoje, godina proizvodnje, kiša, sunce, i na kraju pojavila se mala pukotina na platnu. Da je leto, nebi bilo problema, ali nije. Ove jesenje kiše mi nikako nisu išle u prilog. Prokišnjavao je. Trebalo ga je zameniti ili popraviti na neki način. Pošto je auto bio malo stariji, jako je bilo teško doći do tog platna, kao druga varijanta bila je popravka. Nisam znao čime da ga zalepim. Šta god da sam stavio, bilo koji lepak, posle izvesnog vremena, popustio bi na tom istom mestu.
Na televiziji je baš tih dana išla reklama. Lepak -Astoliš Prah. Lepi tkaninu. Ne može se pocepati. Znam, znam šta će te reći....to je reklama ali vredelo je pokušati. Jedan moj kolega je već poručio taj prah i probao. Ponudio mi je malu količinu, kako bih izvršio probu.
-Evo, doneo sam ti. – rekao je on; - pružajući mi kutiju od šibica napunjenu prahom.
-Probaj, pa ako uspeš, ti poruči celu kutiju. – nastavio je on,
-Hvala! – odgovorio sam; baš ću probati danas posle podne, ako ne bude padala kiša.
Kiša je padala i tog popodneva, onako baš sitno i dosadno. Znači od posla ništa. Kutiju sa prahom ostavio sam na komodi. Posle ručka, ja i moja supruga pili smo kafu. Mala ćerkica imala je tek godinu i po, ne više od dve. Znatiželjno dete se igralo po kući. Žena je pokupila šoljice od kafe i krenula da ih odnese u kuhinju, kada je videla stravičan prizor. Dete je svojim prstićima uzimalo prah iz kutije i stavljalo u usta.
-Neeeee !!!!!! - Žena je vrisnula, a dete je počelo da plače.
U tom trenutku sam i ja utrčao u kuhinju, i video surugu kako prstima pokušava da izvadi ostatke praha.
-Pljuni!! Govorila je detetu.
-Pojela je Astoliš prah. Pogledao sam u kutiji i video da nedostaje polovina. Malo je bilo prosuto po stolu, nešto na podu...Isprala je detetu usta.
-Da li je otrovan? – pitala je supruga mene.
-Ne znam! - odgovorio sam; to je lepak koji deluje tek nakon izlaganja visokoj temperaturi, recimo prelaskom pegle preko njega, znači na nekih 150-200 o C. Ne bi trebao da deluje, ali kako će se ponašati u organizmu, usled dejstva kiselina, zaista ne znam. – rekao sam;
-Nazvaću kolegu, da vidimo šta piše na kutiji, da li je otrovan; - odgovaram i okrećem njegov broj.
-Ćao ja sam! Znaš onaj prah što si mi dao danas na poslu, da li možeš na kutiji pročitati jel otrovan. – i ukratko mu objasnim situaciju. Čekam odgovor, veza je otvorena, a nervoza raste. Nakon par minuta, javlja se moj kolega.
-Hej, jesi tu? –čije se sa druge strane telefona.
-Tu sam! – odgovaram nervozno;
-Pročitao sam sve na kutiji, ali ne piše ništa, ni da jeste ni da nije.
-Ne piše ništa . – ponavljam naglas kako bi i moja supruga čula odgovor. -O.K. Ćao ! – Spustio sam slušalicu
Kako je dete bilo malo, i nije znalo da kaže šta ga muči i kako se oseća, da li postoji neka promena, rešio sam da pojedem ostatak praha, i tačno znao kako se dete oseća. Progutao sam prah i uputili smo se u dečiju bolnicu.
Ukratko smo objasnili šta se desilo, i šta sam ja uradio. Na šta je doktorka klimnula glavom, kao znak odobravanja. Odveli su ćerkicu i suprugu, kako bi detetu isprali želudac. Nakon toga su joj dali da popije mleko. Doktorka nije znala šta da preduzme. Nije imala do tada takav slučaj. Okretala je telefon i pozvala sve kolege za koje je znala, na kraju je pozvala neki institut, i tražila informaciju od njih u vezi Astoliš praha.
-Znate šta doktorka! – odgovorila je njena koleginica sa druge strane; - To je novo na tržištu i još nismo stigli da ispitamo, tako da ne znamo kakve sve reakcije mogu nastupiti. Jedino što vam ostaje jeste da čekate.
Razgovor smo čuli i mi, jer je doktorka razgovarala preko interfona. Ostali smo cele noći. U toku noći me je doktorka ispitivala da li osećam neku reakciju u organizmu. Nije bilo nikakvih reakcija, i sve se dobro završilo.
Dočekali smo jutro, i otišli kući.
(C) Kristijan
Na televiziji je baš tih dana išla reklama. Lepak -Astoliš Prah. Lepi tkaninu. Ne može se pocepati. Znam, znam šta će te reći....to je reklama ali vredelo je pokušati. Jedan moj kolega je već poručio taj prah i probao. Ponudio mi je malu količinu, kako bih izvršio probu.
-Evo, doneo sam ti. – rekao je on; - pružajući mi kutiju od šibica napunjenu prahom.
-Probaj, pa ako uspeš, ti poruči celu kutiju. – nastavio je on,
-Hvala! – odgovorio sam; baš ću probati danas posle podne, ako ne bude padala kiša.
Kiša je padala i tog popodneva, onako baš sitno i dosadno. Znači od posla ništa. Kutiju sa prahom ostavio sam na komodi. Posle ručka, ja i moja supruga pili smo kafu. Mala ćerkica imala je tek godinu i po, ne više od dve. Znatiželjno dete se igralo po kući. Žena je pokupila šoljice od kafe i krenula da ih odnese u kuhinju, kada je videla stravičan prizor. Dete je svojim prstićima uzimalo prah iz kutije i stavljalo u usta.
-Neeeee !!!!!! - Žena je vrisnula, a dete je počelo da plače.
U tom trenutku sam i ja utrčao u kuhinju, i video surugu kako prstima pokušava da izvadi ostatke praha.
-Pljuni!! Govorila je detetu.
-Pojela je Astoliš prah. Pogledao sam u kutiji i video da nedostaje polovina. Malo je bilo prosuto po stolu, nešto na podu...Isprala je detetu usta.
-Da li je otrovan? – pitala je supruga mene.
-Ne znam! - odgovorio sam; to je lepak koji deluje tek nakon izlaganja visokoj temperaturi, recimo prelaskom pegle preko njega, znači na nekih 150-200 o C. Ne bi trebao da deluje, ali kako će se ponašati u organizmu, usled dejstva kiselina, zaista ne znam. – rekao sam;
-Nazvaću kolegu, da vidimo šta piše na kutiji, da li je otrovan; - odgovaram i okrećem njegov broj.
-Ćao ja sam! Znaš onaj prah što si mi dao danas na poslu, da li možeš na kutiji pročitati jel otrovan. – i ukratko mu objasnim situaciju. Čekam odgovor, veza je otvorena, a nervoza raste. Nakon par minuta, javlja se moj kolega.
-Hej, jesi tu? –čije se sa druge strane telefona.
-Tu sam! – odgovaram nervozno;
-Pročitao sam sve na kutiji, ali ne piše ništa, ni da jeste ni da nije.
-Ne piše ništa . – ponavljam naglas kako bi i moja supruga čula odgovor. -O.K. Ćao ! – Spustio sam slušalicu
Kako je dete bilo malo, i nije znalo da kaže šta ga muči i kako se oseća, da li postoji neka promena, rešio sam da pojedem ostatak praha, i tačno znao kako se dete oseća. Progutao sam prah i uputili smo se u dečiju bolnicu.
Ukratko smo objasnili šta se desilo, i šta sam ja uradio. Na šta je doktorka klimnula glavom, kao znak odobravanja. Odveli su ćerkicu i suprugu, kako bi detetu isprali želudac. Nakon toga su joj dali da popije mleko. Doktorka nije znala šta da preduzme. Nije imala do tada takav slučaj. Okretala je telefon i pozvala sve kolege za koje je znala, na kraju je pozvala neki institut, i tražila informaciju od njih u vezi Astoliš praha.
-Znate šta doktorka! – odgovorila je njena koleginica sa druge strane; - To je novo na tržištu i još nismo stigli da ispitamo, tako da ne znamo kakve sve reakcije mogu nastupiti. Jedino što vam ostaje jeste da čekate.
Razgovor smo čuli i mi, jer je doktorka razgovarala preko interfona. Ostali smo cele noći. U toku noći me je doktorka ispitivala da li osećam neku reakciju u organizmu. Nije bilo nikakvih reakcija, i sve se dobro završilo.
Dočekali smo jutro, i otišli kući.
(C) Kristijan
