Znam da me u igri ništa neće iznenaditi. Nije ovo prva noć u kojoj kockice nikako da se zaustave. Pseta su gladna i razdražena, laž bi bila bleda slučajnost - opet za stolom sa pijanom senkom. Verovatno je uplašila moje stare, bujne krošnje i naljutila dragog mi saputnika, ali jedino ona ume da podigne ulog, izazove vrtoglavicu, zatrpa karte na stolu i ostane histerično nasmejana. Naša je igra svetinja. Pri prvom mešanju karte su uvek čiste, spremne na patnju. Zorom, kada je vreme za počinak, razbacane po podu, one su krvave. Mutne. Prazne. Koliko sam je samo puta izgazio, to više ni meni nije važno. Igra nam je sve. Nekad moje sedmice nose, nekad se kečevi šepure, pa izgube. "Nikad" je teška reč. Granice su odavno pomerene u našem svetu, polje misli prepuno je radoznalih ogledala, ali – kroz gust dim karte se ne vide. Miris čadji i uvrelih šljiva ne podnosi svedoke. Zato je tako tiho, tako sveto. Divlje i izlizano. Večeras sam osetio da će igra izgubiti monotoniju koja je duže vreme krasi.
