Nekih godina tamo unazad ljudi su masovno odlazili na “privremeni rad” u Nemačku. Vraćali bi se o praznicima i na godišnji odmor. Teško ih je bilo prepoznati. Ono što je najviše upadalo u oči bila je garderoba koju su nosili. Meni su ličili na klovnove. I baš jedno takvo čudo stoji naslonjeno na spomenik u centru grada. Žuta košulja, šarena kravata, karirani sako i obavezna čačkalica u ustima. Osmeh ispod tankih brkčića i šeširić na glavi odaju čoveka koji je došao da pokaže kako je on uspeo tamo negde u dalekom svetu. Mi klinci se okupili oko njega kao da igra mečka .
On podigao nos visoko, valjda misli da je onaj spomenik podignut njemu u čast a mi se nismo okupili zbog njegove žute košulje i šeširića na glavi,takvih je svakim danom sve više. Našu pažnju izaziva muzika koja svira iz njegovog dzepa. Svira neko kolce a mi se gurkamo i s nevericom pitamo kako je moguće da se muzika čuje odatle. Ljudi se okupili oko njega a on samo što ne poleti. Bio je to prvi tranzistor u mom gradu. Doneo ga je radnik na “privremenom radu”. Kasnije mi je neko pričao da je taj sa šeširićem radio u nekoj mrtvačnici, prao pokojnike. Šta je uostalom to važno. Ostade sećanje da je prvi tranzistor u moj grad doneo čovek u žutoj košulji sa šarenom kravatom. Nije to tako davno bilo,tranzistor je tada bio nevidjeno čudo……Sad se pitam da li je skoro neko naslonjen na spomenik izazvao takvo interesovanje? Nije sigurno...Više nema čuda,sve smo osetili,iskusili,doživeli. Šta bi trebalo da se još desi da se začudimo. Mislim da za nas više ne važi ni ona narodna "svako čudo za tri dana"....potrošeno
Tigre, tvoje price su zaista price o tako obicno-neobicnim stvarima..
BRAVO! 
