Spremali smo se da sa porodicom odemo kod njenih. Pa i bilo je krajnje vreme. Nismo bili već jako dugo. Punih pet dana. Moja ćerkica je tada bila mala. Imala je tek godinu dana. Roditelji moje supruge su živeli u drugom gradu. Ne tako daleko, nekih 30-40 km.
Napakovali smo sve što treba za dete i nešto malo stvari za nas. Vikend je tek počeo. Bio je petak. A i nije lepo otići na par sati, da se tast i tašta ne uvrede, nego se valja ostati bar dva dana. A u nedelju popodne, eto nas opet kući. Znam da nas tast i tašta željno očekuju. Vraga očekuju. Očekuju da vide unuku, i provedu par dana sa njom. A mi ? Mi i nismo toliko bitni.
Tada sam vozio starog forda. Onog, onog baš velikog – Taunusa. Ljubimac. Prvenac. Najbolji. Lađa. Drumska krstarica. Imam još puno lepih reči za njega. Eh, kada bi samo znao da govori.
Krenuli smo! Vreme je bilo divno, sunčano, kao stvoreno za putovanje. Pustio sam muziku, supruga je bila na zadnjem sedištu sa detetom. Auto je plivao i gutao put. Na pola puta, odjednom se začula škripa guma ( kao kad zakočite a gume počinju da cvile ). Mojih guma. Auto je počeo da gubi pravac, i vuče na jednu stranu. Jedva sam uspeo da ga održim na putu i zaustavim. Žena je vrisnula.
-Šta to radiš? - Upitala je supruga uspaničeno
-Zar hoćeš da nas ubiješ?
-Ne znam šta se desilo. Verovatno je pukla guma.
Odgovaram supruzi i izlazim iz auta. Gledam iza auta u pravcu puta kojim smo prošli i vidim krivudavi trag gume koja je kočila. Pogledao sam gumu - nije pukla.
-Šta se desilo? - pitala je supruga izlazeći sa detetom
-Ne znam! Ništa mi nije jasno. Uopšte nisam dirao kočnice. – odgovaram
Seo sam u auto i pokušao da pokrenem. Auto je lepo upalio, ali kada sam ubacio u brzinu i popustio kvačilo počeo je da pomera zadnji kraj, ka sredini puta, a ni makac napred. Guma je zapištala.
-Stani!
-Zadnji desni točak se okreće suprotno? -povikala je žena koja je bila napolju.
-Kako suprotno? – Pitao sam ja.
-Tako lepo. Levi točak se okreće unapred, a desni ide unazad ?!?!
-O čemu to govoriš ? Jel si ti svesna šta pričaš?
-Svesna, svesna! Pusti mene da pokrenem auto a ti dođi pa vidi, ako meni ne veruješ?
Izišao sam iz auta i pustio nju da sedne. Pokrenula je auto.
-Stvarno majku mu, u pravu si? Šta je bre sad ovo? – čudio sam se naglas.
-Ne znam! Ti si majstor za sve. - odgovorila je ona
Postavio sam trokut, zapalio cigaretu i razmišljao. Bili smo van grada. Prošle su dve policiske patrole, koje nisu htele da se zaustave i pitaju da li nam je potrebna pomoć. Ali je zato vetar oborio trokut. To je bilo vreme bez mobilnih telefona. Sada bi bilo mnogo lakše. Skidao sam točak. Gledao. Sve je bilo kako treba. Kočnice nisu zalepile. Prolazili su sati, nisam imao rešenje. Na svu sreću stala je jedna gospođa, koja je povezla moju ćerku i suprugu do njene kuće koja je bila tu u blizini, kako bi telefonirala svojoj sestri. Posle pola sata, pojavila se svastika sa svojim fordom – grenadom. Njen auto je imao dovoljno snage da povuče tenk a kamoli moj auto.
-Šta je bilo zete? upitala je ona.
-Opet neka muka.
-Ne pitaj. Ne znam šta je u pitanju. – odgovorio sam
-Kada ćeš baciti taj krš i kupiti drugi auto.
-Hoćeš da ti prodam moj, pa se vozi kao čovek. – smejala se ona.
Zakačili smo automobile sajlom i pokušali da šlepamo. Njen auto je urlao, gume cvilele, a moj se vukao po putu. Ne ide. Odustali smo. Zaključao sam auto, a svastika nas je vratila kući. Jedno sam bio siguran, niko nije mogao da ga ukrade. Sledećeg jutra sam otišao kod svog automehaničara. Njegovim autom otišli smo na licu mesta. Čudilo me je to, da je još bio ceo. Točkovi su bili tu, farovi i žmigavci takođe. Pogledao je i rekao:
-Blokirao ti je diferencijal. Kada si poslednji put dolio ulje? – pitao je.
-Paaa...mislim da nisam nikad. - odgovorio sam . Istini za volju, nisam ni znao da to treba da se radi.
-Slušaj! - nastavio je automehaničar. Ovo ne možemo da šlepamo, mora da ide na šlep prikolicu, a moja je neispravna. Vidi, nazovi one iz Auto moto saveza (AMS) oni će ti dovesti auto u grad, a posle ću ja to srediti. Ovako, ovde ne mogu ništa.
Joj, gde mu pade napamet AMS. Nisam njihov član, pa oni će me odrati, jao!!
Sedim kod kuće i razmišljam. Desni točak se okreće napred, a levi unazad. Tako je! Pala mi je napamet strašna ideja. Treba samo podići točak koji se okreće suprotno i stvar je rešena. Moći će da se odšlepa do majstora. Počeo sam da preturam po garaži, kako bih našao nešto što bi odgovaralo mojoj zamisli. Našao sam. Ručna kolica. Ona za ugalj. Fenomenalno. A i guma je bila punjena a ne na naduvavanje. Izdržaće samo da sklonim korito. Pozovem moga prijatelja Lakija. Izložim sam mu moj plan, potrpamo smo kolica i sajle u njegov auto i otišli. Ja skinuo gumu sa mog auta i podvuko kolica tako da je auto legao na kolica a ručice kolica sam vezao za branik auta. Laki, moj prijatelj, gleda i krsti se levom, i desnom.
-Kako mogu da ti padaju na pamet takve ideje? – govorio je on, i uporno se krstio
-Pa šta misliš, dokle ćemo tako da doguramo?- nastavlja on.
-Do grada ! Sedi u kola, pa polako. - odgovaram ja njemu
Išli smo polako, ali smo stigli. Jedino kolica nisu više bila za upotrebu. Epa sada, ako stavim na papir cenu kolica i cenu šlep službe, otprilike sam na istom, samo ne bih izgubio dva dana.
(c) Kristijan
Napakovali smo sve što treba za dete i nešto malo stvari za nas. Vikend je tek počeo. Bio je petak. A i nije lepo otići na par sati, da se tast i tašta ne uvrede, nego se valja ostati bar dva dana. A u nedelju popodne, eto nas opet kući. Znam da nas tast i tašta željno očekuju. Vraga očekuju. Očekuju da vide unuku, i provedu par dana sa njom. A mi ? Mi i nismo toliko bitni.
Tada sam vozio starog forda. Onog, onog baš velikog – Taunusa. Ljubimac. Prvenac. Najbolji. Lađa. Drumska krstarica. Imam još puno lepih reči za njega. Eh, kada bi samo znao da govori.
Krenuli smo! Vreme je bilo divno, sunčano, kao stvoreno za putovanje. Pustio sam muziku, supruga je bila na zadnjem sedištu sa detetom. Auto je plivao i gutao put. Na pola puta, odjednom se začula škripa guma ( kao kad zakočite a gume počinju da cvile ). Mojih guma. Auto je počeo da gubi pravac, i vuče na jednu stranu. Jedva sam uspeo da ga održim na putu i zaustavim. Žena je vrisnula.
-Šta to radiš? - Upitala je supruga uspaničeno
-Zar hoćeš da nas ubiješ?
-Ne znam šta se desilo. Verovatno je pukla guma.
Odgovaram supruzi i izlazim iz auta. Gledam iza auta u pravcu puta kojim smo prošli i vidim krivudavi trag gume koja je kočila. Pogledao sam gumu - nije pukla.
-Šta se desilo? - pitala je supruga izlazeći sa detetom
-Ne znam! Ništa mi nije jasno. Uopšte nisam dirao kočnice. – odgovaram
Seo sam u auto i pokušao da pokrenem. Auto je lepo upalio, ali kada sam ubacio u brzinu i popustio kvačilo počeo je da pomera zadnji kraj, ka sredini puta, a ni makac napred. Guma je zapištala.
-Stani!
-Zadnji desni točak se okreće suprotno? -povikala je žena koja je bila napolju.
-Kako suprotno? – Pitao sam ja.
-Tako lepo. Levi točak se okreće unapred, a desni ide unazad ?!?!
-O čemu to govoriš ? Jel si ti svesna šta pričaš?
-Svesna, svesna! Pusti mene da pokrenem auto a ti dođi pa vidi, ako meni ne veruješ?
Izišao sam iz auta i pustio nju da sedne. Pokrenula je auto.
-Stvarno majku mu, u pravu si? Šta je bre sad ovo? – čudio sam se naglas.
-Ne znam! Ti si majstor za sve. - odgovorila je ona
Postavio sam trokut, zapalio cigaretu i razmišljao. Bili smo van grada. Prošle su dve policiske patrole, koje nisu htele da se zaustave i pitaju da li nam je potrebna pomoć. Ali je zato vetar oborio trokut. To je bilo vreme bez mobilnih telefona. Sada bi bilo mnogo lakše. Skidao sam točak. Gledao. Sve je bilo kako treba. Kočnice nisu zalepile. Prolazili su sati, nisam imao rešenje. Na svu sreću stala je jedna gospođa, koja je povezla moju ćerku i suprugu do njene kuće koja je bila tu u blizini, kako bi telefonirala svojoj sestri. Posle pola sata, pojavila se svastika sa svojim fordom – grenadom. Njen auto je imao dovoljno snage da povuče tenk a kamoli moj auto.
-Šta je bilo zete? upitala je ona.
-Opet neka muka.
-Ne pitaj. Ne znam šta je u pitanju. – odgovorio sam
-Kada ćeš baciti taj krš i kupiti drugi auto.
-Hoćeš da ti prodam moj, pa se vozi kao čovek. – smejala se ona.
Zakačili smo automobile sajlom i pokušali da šlepamo. Njen auto je urlao, gume cvilele, a moj se vukao po putu. Ne ide. Odustali smo. Zaključao sam auto, a svastika nas je vratila kući. Jedno sam bio siguran, niko nije mogao da ga ukrade. Sledećeg jutra sam otišao kod svog automehaničara. Njegovim autom otišli smo na licu mesta. Čudilo me je to, da je još bio ceo. Točkovi su bili tu, farovi i žmigavci takođe. Pogledao je i rekao:
-Blokirao ti je diferencijal. Kada si poslednji put dolio ulje? – pitao je.
-Paaa...mislim da nisam nikad. - odgovorio sam . Istini za volju, nisam ni znao da to treba da se radi.
-Slušaj! - nastavio je automehaničar. Ovo ne možemo da šlepamo, mora da ide na šlep prikolicu, a moja je neispravna. Vidi, nazovi one iz Auto moto saveza (AMS) oni će ti dovesti auto u grad, a posle ću ja to srediti. Ovako, ovde ne mogu ništa.
Joj, gde mu pade napamet AMS. Nisam njihov član, pa oni će me odrati, jao!!
Sedim kod kuće i razmišljam. Desni točak se okreće napred, a levi unazad. Tako je! Pala mi je napamet strašna ideja. Treba samo podići točak koji se okreće suprotno i stvar je rešena. Moći će da se odšlepa do majstora. Počeo sam da preturam po garaži, kako bih našao nešto što bi odgovaralo mojoj zamisli. Našao sam. Ručna kolica. Ona za ugalj. Fenomenalno. A i guma je bila punjena a ne na naduvavanje. Izdržaće samo da sklonim korito. Pozovem moga prijatelja Lakija. Izložim sam mu moj plan, potrpamo smo kolica i sajle u njegov auto i otišli. Ja skinuo gumu sa mog auta i podvuko kolica tako da je auto legao na kolica a ručice kolica sam vezao za branik auta. Laki, moj prijatelj, gleda i krsti se levom, i desnom.
-Kako mogu da ti padaju na pamet takve ideje? – govorio je on, i uporno se krstio
-Pa šta misliš, dokle ćemo tako da doguramo?- nastavlja on.
-Do grada ! Sedi u kola, pa polako. - odgovaram ja njemu
Išli smo polako, ali smo stigli. Jedino kolica nisu više bila za upotrebu. Epa sada, ako stavim na papir cenu kolica i cenu šlep službe, otprilike sam na istom, samo ne bih izgubio dva dana.
(c) Kristijan
)) 
