BUM! Tras!
Ogledalo je palo i polomilo se. Tek tako. Iznenada.. Njegove krhotine i krhotine secanja u izmaglici se duboko zarivaju u moje tanane tamnopute dlanove i sake, kao sto se eho neizgovorenih reci duboko zariva u podsvest. I nekako trajno, cini mi se.
Nebo se rusi nad Beogradom, a ja se budim u znoju. Sama u krevetu, u svom svetu Alise. Iako, nisam zelela, sanjala sam opet. Od detinjstva me proganja isti kosmar. Ja jedinica, malena i uplasena mamina devojcica, a tatina mezimica ostajem sama na svetu. Ja i 4 slova mog kratkog imena. Ta-dam, ta-dam, ta-dam. Samo otkucaji srca uplasene devojcice. Nema ljudi oko mene. Sama sam. U detinjtstvu su mi drustvo pravile lutke. U skoli drugarice. U pubertetu sipmatije. Sada je doslo vreme da sama sebi pravim drustvo. Ali ne u ovim obicnim svakodnevnim stvarima. Vec u mislima. U odlukama. U stvaranju kriterijuma.
I ja imam opet isti kosmar.. I uvek sam se pitala da li su i druga deca bez brace i sestara imala taj kosmar?
Tu blagu jezu. Ili sam ja nesto drugacija?
I dok paperjasti oblaci ispisuju horore na nebu, ja ustajem. I pogled u ogledalo. Uvek sam se plasila istog. Uvek sam umela da budem ledena kraljica kad je trebalo nesto da se izgovori da bi se prekrio bol, I uvek sam tacno znala da docaram tada tonalitet svog glasa. Ali, uzalud.. Pogled me uvek oda. Zato je suocavanje sa ogledalom za mene jedan bitan,gotovo iskonski vazan podvig.
Ali zacudo ovog jutra se moje oci smeju.. Da li sam odrasla a nisam primetila? Ili samo zataskala strah?
Ostaje mi da vidim, a nadam se da me odgovor na pitanje i dilemu u meni nece poraziti..
Ogledalo je palo i polomilo se. Tek tako. Iznenada.. Njegove krhotine i krhotine secanja u izmaglici se duboko zarivaju u moje tanane tamnopute dlanove i sake, kao sto se eho neizgovorenih reci duboko zariva u podsvest. I nekako trajno, cini mi se.
Nebo se rusi nad Beogradom, a ja se budim u znoju. Sama u krevetu, u svom svetu Alise. Iako, nisam zelela, sanjala sam opet. Od detinjstva me proganja isti kosmar. Ja jedinica, malena i uplasena mamina devojcica, a tatina mezimica ostajem sama na svetu. Ja i 4 slova mog kratkog imena. Ta-dam, ta-dam, ta-dam. Samo otkucaji srca uplasene devojcice. Nema ljudi oko mene. Sama sam. U detinjtstvu su mi drustvo pravile lutke. U skoli drugarice. U pubertetu sipmatije. Sada je doslo vreme da sama sebi pravim drustvo. Ali ne u ovim obicnim svakodnevnim stvarima. Vec u mislima. U odlukama. U stvaranju kriterijuma.
I ja imam opet isti kosmar.. I uvek sam se pitala da li su i druga deca bez brace i sestara imala taj kosmar?
Tu blagu jezu. Ili sam ja nesto drugacija?
I dok paperjasti oblaci ispisuju horore na nebu, ja ustajem. I pogled u ogledalo. Uvek sam se plasila istog. Uvek sam umela da budem ledena kraljica kad je trebalo nesto da se izgovori da bi se prekrio bol, I uvek sam tacno znala da docaram tada tonalitet svog glasa. Ali, uzalud.. Pogled me uvek oda. Zato je suocavanje sa ogledalom za mene jedan bitan,gotovo iskonski vazan podvig.
Ali zacudo ovog jutra se moje oci smeju.. Da li sam odrasla a nisam primetila? Ili samo zataskala strah?
Ostaje mi da vidim, a nadam se da me odgovor na pitanje i dilemu u meni nece poraziti..
