Jednom je, pošto je pokušala samoubistvo, na moju kliniku primljena majka dečaka koji je umro u jedanaestoj godini. Moj kolega dr Kocourek ju je pozvao da se pridruži logoterapijskoj grupi. Slučajno sam ušao u prostoriju gde se izvodila psihodrama. Majka je pričala svoju životnu priču. Posle smrti svog dečaka ostala je sama s drugim, starijim sinom, bogaljem, koji je bolovao od dečije paralize i bio u kolicima. I majka se pobunila protiv sudbine. Ali, kada je pokušala samoubistvo, sprečio ju je bogalj: on je voleo da živi! Za njega je život imao smisla. Zašto za majku nije? Kako bi mogla ponovo da ga otkrije? I kako bismo joj pomogli da ga ponovo postane svesna?
Improvizujući, ušao sam u diskusiju i počeo da postavljam pitanja jednoj ženi iz grupe. Upitah je: ’’Koliko imate godina?’’ Odgovorila je: ’’Trideset’’. Nastavih: ’’Zamislite da nemate trideset nego osamdeset godina i da ležite na samrtnoj postelji. Bacate pogled na svoj prošli život, život u kome niste imali dece ali ste imali mnogo novca i uživali ugled u društvu’’. Upitao sam je šta u takvoj situaciji oseća: ’’Šta mislite o svom životu? Šta sebi govorite?’’ Navodim njene reči sa magnetofonske trake: ’’Udala sam se za milionera. Živela sam lagodno, u izobilju. Bogami sam živela, ljubakala sam se i koketirala sa muškarcima! Eto, sada imam osamdeset godina, dece nemam. Gledajući unazad, u svemu tome ne mogu da vidim nikakvog smisla. Zaista moram da kažem da mi je život promašen…’’
Tada sam zamolio majku bogalja da isto tako zamisli kako u osamdesetoj godini gleda na svoj prošli život. Evo šta je ona na to rekla: ’’Želela sam da imam dece i želja mi se ispunila: jedan dečak je umro, a drugi, bogalj, bio bi poslat u neki zavod da se ja nisam za njega pobrinula. Mada je bogalj i bespomoćan, on je ipak moje dete. I zato sam mu, što sam više mogla, život učinila ispunjenim; napravila sam od njega, što sam mogla boljeg čoveka.’’ Tada je briznula u plač i nastavila: ’’Što se mene tiče, mirne duše se mogu osvrnuti na svoj prošli život. Mogu da kažem da mi je život imao smisla i namučila sam se da ga ispunim. Učinila sam sve što sam mogla, najbolje što sam mogla za svog sina. Život mi nije promašen!’’ Gledajući na svoj život sa samrtne postelje, odjednom je bila sposobna da u njemu nađe smisao, smisao koji uključuje i njene patnje.
Zatim sam, obraćajući se celoj grupi, prešao na drugo pitanje: "Da li je majmun od koga se dobija serum poliomelitisa, pa ga neprestano bodu iglama, sposoban da ikada shvati smisao svog bola? Nije, naravno, jer svojom ograničenom inteligencijom ne može da uđe u ljudski svet u kome njegov bol jedino može biti shvatljiv." Pitao sam dalje: "A šta je sa čovekom? Jeste li sigurni da je čovekov svet krajnja tačka u evoluciji kosmosa? Zar je nezamisliva mogućnost neke druge dimenzije, neki svet iznad čovekovog sveta, svet u kome je odgovor na pitanje konačnog smisla čovekove patnje?"
(Viktor Frankl, "Zašto se niste ubili?")
Improvizujući, ušao sam u diskusiju i počeo da postavljam pitanja jednoj ženi iz grupe. Upitah je: ’’Koliko imate godina?’’ Odgovorila je: ’’Trideset’’. Nastavih: ’’Zamislite da nemate trideset nego osamdeset godina i da ležite na samrtnoj postelji. Bacate pogled na svoj prošli život, život u kome niste imali dece ali ste imali mnogo novca i uživali ugled u društvu’’. Upitao sam je šta u takvoj situaciji oseća: ’’Šta mislite o svom životu? Šta sebi govorite?’’ Navodim njene reči sa magnetofonske trake: ’’Udala sam se za milionera. Živela sam lagodno, u izobilju. Bogami sam živela, ljubakala sam se i koketirala sa muškarcima! Eto, sada imam osamdeset godina, dece nemam. Gledajući unazad, u svemu tome ne mogu da vidim nikakvog smisla. Zaista moram da kažem da mi je život promašen…’’
Tada sam zamolio majku bogalja da isto tako zamisli kako u osamdesetoj godini gleda na svoj prošli život. Evo šta je ona na to rekla: ’’Želela sam da imam dece i želja mi se ispunila: jedan dečak je umro, a drugi, bogalj, bio bi poslat u neki zavod da se ja nisam za njega pobrinula. Mada je bogalj i bespomoćan, on je ipak moje dete. I zato sam mu, što sam više mogla, život učinila ispunjenim; napravila sam od njega, što sam mogla boljeg čoveka.’’ Tada je briznula u plač i nastavila: ’’Što se mene tiče, mirne duše se mogu osvrnuti na svoj prošli život. Mogu da kažem da mi je život imao smisla i namučila sam se da ga ispunim. Učinila sam sve što sam mogla, najbolje što sam mogla za svog sina. Život mi nije promašen!’’ Gledajući na svoj život sa samrtne postelje, odjednom je bila sposobna da u njemu nađe smisao, smisao koji uključuje i njene patnje.
Zatim sam, obraćajući se celoj grupi, prešao na drugo pitanje: "Da li je majmun od koga se dobija serum poliomelitisa, pa ga neprestano bodu iglama, sposoban da ikada shvati smisao svog bola? Nije, naravno, jer svojom ograničenom inteligencijom ne može da uđe u ljudski svet u kome njegov bol jedino može biti shvatljiv." Pitao sam dalje: "A šta je sa čovekom? Jeste li sigurni da je čovekov svet krajnja tačka u evoluciji kosmosa? Zar je nezamisliva mogućnost neke druge dimenzije, neki svet iznad čovekovog sveta, svet u kome je odgovor na pitanje konačnog smisla čovekove patnje?"
(Viktor Frankl, "Zašto se niste ubili?")
