Vreme je za večeru. U kuhinji sam. Hmmm...da vidimo, šta bi mogao da spremim. Nešto, onako na brzinu, nešto što ne oduzima puno vremena. Recimo spageti. Pri samoj pomisli na spagete, naviru sećanja iz prošlosti...
....bilo je to na početku moje bračne karijere. Veče. Sedeo sam sa suprugom i pošto je bilo vreme za večeru, baš kao i ovo sada, razmišljali smo šta da spremimo, nešto na brzinu. Ideja. Hajde da spremimo spagete. - rekla je ona. Složio sam se. A i imali smo sve što je potrebno. Spageti, malo mlevenog mesa, crnog luka, tomatelo, origano, i malo belog luka (na kraju). Jest da posle belog luka niste nizašta, ali daje onu lepu aromu prelivu.
-Čekaj! Rekla je ona.
-A da li imamo paradajz iz flaše? Pitala je.
-Mislim da su ostale još dve plastične flaše, dole u podrumu.
-idem da donesem...- odgovaram.
Paradjz iz flaše smo takođe stavljali u preliv. Prvo bi upržili malo crnog luka, onda dodali paradajz, i to ukrčkali. Nakon toga bi smo to sve stavili u blender, kako bi dobilo kašasti oblik bez grudvica, pa bi opet nastavili da tako ispasirano krčkamo i dodali pola litre Tomatela ( tomatina ) , kada se lepo sjedine, dodali bi smo malo origana, peršuna, bibera i na kraju sitno iseckanog belog luka. Mleveno meso bih upržio zasebno..itd....nego udaljih se od teme.
Ja domaćin čovek. Stavili smo za zimnicu nekoliko flaša ( staklenih ), ali smo preterali sa paradajzom i nisam ga imao gde pa sam nalio još dve flaše one plastične. Stari ljudi kažu da se to ne radi. Ma da, kako da ne. Pa sada se trpa sve u plastici. Zašto nebi mogao i paradajz !?!
Nosim ja flašu, a ona mi nekako nabubrela. Pa dođe tvrda, kao koka-kola pre otvaranja. Ma biće sve u redu, razmišljam. Donesem ja to lepo u kuhinju. Stavim u sudoperu, operme flašu od prašine. Vidim - žena pored mene, stavila šerpu sa vodom za špagete, čisti crni luk, i stavlja u secka.
Pokušam ja da otvorim flašu. Neće. Hej, beži sa tom flašom od mene. - odgovara ona. Otvori je prvo na terasi, pa je onda unesi u kuću. Poslušam ja ženu. Iziđem na terasi. Pokušam da otvorim zatvarač flaše. Neće. Ja probam malo jače uz pomoć neke salvete koja mi je bila u rukama.
-Krenuo je! - odgovorih samom sebi
Okrećem polako zatvarač ali ne odvrćem ceo već samo jako malo, da nebi sve grunulo. Iz flaše se čuje neko šištanje. I prestalo je. Dobro je. Odgovaram samom sebi.Vraćam se u kuhinju, stavljam opet flašu u sudoperu, i odvrćem zatvarač.Čuje se opet šištanje i paoooooo. Ništa ne vidim. Oči su mi pune paradajza. Peče. Teturam se da nekako dođem do kupatila. Svetlo ne moram da palim. Tražim rukama slavinu da otvorim vodu. Umivam se jedno 10 minuta. Oči, uši nos, sve je puno semenkama i kožicama paradajza. Pali se svetlo u kupatilu. Ulazi moja supruga i pita: Jel si dobro? Podižem glavu i čkiljavim pogledom kroz trepavice gledam sebe u ogledalu. I ima šta da vidim, oči crvene, krvave, na čelu pečat od zatvarača, nevidi se datum upotrebe ali dobro. Kosa sva u semenkama paradajza i kožicama. Duks takođe. Okrećem se prema ženi i gledam je. Sav sam se streso. Plava kosa, jedan dobar deo (onaj koji je bio prema meni), u semenkama i kožicama paradajza. Trenerka – isto.
-Jel si živ čoveče! Jel ti treba nešto? - pita
-Aha, dodaj mi bočice Acediborici i Prokulina iz kutije sa lekovima.
Ispirem oči. Nevredi. Peku i dalje, ali manje.
-Hoćeš da odemo do lekara? - pita ona
-ipak u paradajzu ima kiseline.
-Ma neka proći će. - odgovaram
Preturam po lekovima i nalazim mast Embicin za oči. Dobro je, mislio sam da je više nemam. Stavljam mast u oči. Sada je već bolje. Sada je mnogo bolje.
Vraćam se u kuhinju, i ima šta da vidim. Katastrofa !!! Semenke i kožice paradajza svuda. Po plafonu, kuhinjskim elementima, prozoru, zavesi, šporetu, aspiratoru, secku, opranim sudovima....Katastrofa.
U sudoperi je stajla polu prazna flaša paradajza.
Pogledao sam ženu, koja je ušla zamnom u kuhinju. Ne progovara ni reč ( što nije njen običaj ). A ni ja.
Više nisam gladan, a verovatno ni ona.
Čistili smo cele noći.
(C) 2009 Kristijan
....bilo je to na početku moje bračne karijere. Veče. Sedeo sam sa suprugom i pošto je bilo vreme za večeru, baš kao i ovo sada, razmišljali smo šta da spremimo, nešto na brzinu. Ideja. Hajde da spremimo spagete. - rekla je ona. Složio sam se. A i imali smo sve što je potrebno. Spageti, malo mlevenog mesa, crnog luka, tomatelo, origano, i malo belog luka (na kraju). Jest da posle belog luka niste nizašta, ali daje onu lepu aromu prelivu.
-Čekaj! Rekla je ona.
-A da li imamo paradajz iz flaše? Pitala je.
-Mislim da su ostale još dve plastične flaše, dole u podrumu.
-idem da donesem...- odgovaram.
Paradjz iz flaše smo takođe stavljali u preliv. Prvo bi upržili malo crnog luka, onda dodali paradajz, i to ukrčkali. Nakon toga bi smo to sve stavili u blender, kako bi dobilo kašasti oblik bez grudvica, pa bi opet nastavili da tako ispasirano krčkamo i dodali pola litre Tomatela ( tomatina ) , kada se lepo sjedine, dodali bi smo malo origana, peršuna, bibera i na kraju sitno iseckanog belog luka. Mleveno meso bih upržio zasebno..itd....nego udaljih se od teme.
Ja domaćin čovek. Stavili smo za zimnicu nekoliko flaša ( staklenih ), ali smo preterali sa paradajzom i nisam ga imao gde pa sam nalio još dve flaše one plastične. Stari ljudi kažu da se to ne radi. Ma da, kako da ne. Pa sada se trpa sve u plastici. Zašto nebi mogao i paradajz !?!
Nosim ja flašu, a ona mi nekako nabubrela. Pa dođe tvrda, kao koka-kola pre otvaranja. Ma biće sve u redu, razmišljam. Donesem ja to lepo u kuhinju. Stavim u sudoperu, operme flašu od prašine. Vidim - žena pored mene, stavila šerpu sa vodom za špagete, čisti crni luk, i stavlja u secka.
Pokušam ja da otvorim flašu. Neće. Hej, beži sa tom flašom od mene. - odgovara ona. Otvori je prvo na terasi, pa je onda unesi u kuću. Poslušam ja ženu. Iziđem na terasi. Pokušam da otvorim zatvarač flaše. Neće. Ja probam malo jače uz pomoć neke salvete koja mi je bila u rukama.
-Krenuo je! - odgovorih samom sebi
Okrećem polako zatvarač ali ne odvrćem ceo već samo jako malo, da nebi sve grunulo. Iz flaše se čuje neko šištanje. I prestalo je. Dobro je. Odgovaram samom sebi.Vraćam se u kuhinju, stavljam opet flašu u sudoperu, i odvrćem zatvarač.Čuje se opet šištanje i paoooooo. Ništa ne vidim. Oči su mi pune paradajza. Peče. Teturam se da nekako dođem do kupatila. Svetlo ne moram da palim. Tražim rukama slavinu da otvorim vodu. Umivam se jedno 10 minuta. Oči, uši nos, sve je puno semenkama i kožicama paradajza. Pali se svetlo u kupatilu. Ulazi moja supruga i pita: Jel si dobro? Podižem glavu i čkiljavim pogledom kroz trepavice gledam sebe u ogledalu. I ima šta da vidim, oči crvene, krvave, na čelu pečat od zatvarača, nevidi se datum upotrebe ali dobro. Kosa sva u semenkama paradajza i kožicama. Duks takođe. Okrećem se prema ženi i gledam je. Sav sam se streso. Plava kosa, jedan dobar deo (onaj koji je bio prema meni), u semenkama i kožicama paradajza. Trenerka – isto.
-Jel si živ čoveče! Jel ti treba nešto? - pita
-Aha, dodaj mi bočice Acediborici i Prokulina iz kutije sa lekovima.
Ispirem oči. Nevredi. Peku i dalje, ali manje.
-Hoćeš da odemo do lekara? - pita ona
-ipak u paradajzu ima kiseline.
-Ma neka proći će. - odgovaram
Preturam po lekovima i nalazim mast Embicin za oči. Dobro je, mislio sam da je više nemam. Stavljam mast u oči. Sada je već bolje. Sada je mnogo bolje.
Vraćam se u kuhinju, i ima šta da vidim. Katastrofa !!! Semenke i kožice paradajza svuda. Po plafonu, kuhinjskim elementima, prozoru, zavesi, šporetu, aspiratoru, secku, opranim sudovima....Katastrofa.
U sudoperi je stajla polu prazna flaša paradajza.
Pogledao sam ženu, koja je ušla zamnom u kuhinju. Ne progovara ni reč ( što nije njen običaj ). A ni ja.
Više nisam gladan, a verovatno ni ona.
Čistili smo cele noći.
(C) 2009 Kristijan
