....

Besna sam, tuzna, razocarana, osvetoljubiva, izrevoltirana, zelim da kazem, da viknem, da objasnim, da uredim, zelim- a ne mogu. Ne mogu jer se plasim. Plasim se danas da izadjem na ulicu zajedno sa, nadam se, hiljadama gradjana i iskazem svoj revolt. Plasim se da ne izadju istovremeno i oni koji su nas dovde doveli. Plasim se da neko to ne izokrene u sukob, politicki sukob.
Ne osecam se vise bezbedno u svom gradu. Pre samo dva meseca kad pored mene prodju mladici koji izigravaju opake momke- to mi je cak bilo i pomalo simpaticno. Sada vise nije, ne smem da se osmehnem, sklonim pogled i razmisljam se a sta ako imaju nesto ispod duksa, sta ako se odluce da me pokradu, da me provociraju?
U sta smo se pretvorili? Vec dugo smo drzava koju vode kriminalne grupe, i pre i posle Milosevica. To sto smo bili to smo i ostali. Znali smo da postoji ukoreli organizovani kriminal, da imamo navijacke grupe koje se tuku na utakmicama. Ali nikad nisam verovala da ce naciti potpunu prevlast. Nekako se pre barem odrzavao ako ista drugo taj privid da je drzava svemocna. A sad? Drzava je poklekla. I sta je ostalo? Nista, osim da se okupimo na ulicama i iskazemo svoj revolt, nista drugo...
Niti smo na ovo mogli da uticemo, niti sad mozemo mnogo toga da promenimo...A mozda ipak i mozemo?