Ove godine leto nas nekako lagano napušta. Uđosmo u jesen nežno i tiho još uvek nespremni da se suočimo sa njegovom poneka ćudljivom i suznom lepotom. Uskoro će žene prekriti svoja nežna ramena, obući toplu odeću. Dolazi vreme kada će mnogi sklopiti brakove a neki pronaći svoju prvu ljubav.U jesen obavljamo i one domaćinske obaveze spremanja zimnice i pripreme za najhladniji deo godine. Ima mnogo toga što se dešava ovih dana o čemu bi se moglo pisati a ja želim da napišem par reči o jednom običnom predmetu koji je sastavni deo kišovitih dana i nas neizbežni pratilac. Da, to je kišobran. Onaj koji uvek stoji negde po strani,koga se setimo samo kad napolju zasuzi
Kada ga podignemo iznad naših glava najčešće žurimo da što pre stignemo do mesta gde smo krenuli i veoma retko pogledamo ko ga nosi i šta se dešava pod njim.
Malo je predmeta koji toliko blisko povežu dve osobe kao kišobran. Toliko blisko da vam se čini da vidite samo jedno. Brižni zagrljaj, glava na ramenu, poljubac u kosu, nežno izgovorene reči uz kapi kiše....ljubav....
Onda moram da postavim pitanje da li je kišobran običan predmet...nije, svaki kišobran je čaroban, samo nekima treba malo više vremena da bi to shvatili i obratite pažnju, jedna osoba ispod kišobrana uvek žuri, dve nikada.
Stigla jesen Dunjo moja, ljubim te u kišobran
Sibirski, kisobranu moj
