POLITIKA #1
Pozdrav i postovanje.
- Nisam do sada pisao o politici, prvenstveno sto sam nekako postao nepolitican, ili mozda je bolje reci politicki razocaran. Pre je bilo drugacije ali vec nekoliko godina unazad nesto nemam ni volje ni raspolozenja da se ozbiljnije upustam u neke dublje rasprave. Verovatno glavni razlog za to je taj da oni u koje sam verovao su me tesko razocarali i sve su mi mrskiji. Sa druge strane, oni koji su mi nekad bili neprihvatljivi nisu se nesto posebno popravili. Ili, drugim recima, nekako su svi postali isti. Naravno da se ne treba previse oslanjati na ono sto pricaju, tu svakako ima razlicitosti i šarenila, ali sve to pada u vodu kad zagusti pa odjednom svak može sa svakim u koaliciju. A situacija u drzavi je sve gora. Da ne trosimo vreme i reci na to, valjda samo budali nije jasno gde smo stigli i sta je u najavi. - Ali, evo sad jedan novi momenat i nešto što me je malo nagnalo da se zamislim. Dešava se, sad već više nego jednom, jedna za nas nova i svakako neverovatna pojava. Naime - čovek, pojedinac, nazovite ga kako želite ali svaki ima ime, prezime, roditelje i/ili ženu i decu, znači jedan sasvim običan čovek, nečiji drugar ili komšija, dodje do tog nivoa da sam sebi u znak revolta, protesta ili čiste nemoći odseče prst !?! Dakle, nikad nije loše da ne može gore. I šta je još zanimljivo kad se to desi, nekako - nikom ništa. Ispadne, ludak i budala. Pa, možda i jeste ali sigurno se nije takav rodio... Neko ga je doveo do tog nivoa. Dakle, odseče sebi prst, a postane “zvezda” jednog jedinog dana. Za dan dva naći će se već neka nova fascinacija, idemo dalje. Da li nam to nešto govori i o nama samima? Ko smo i kakvi smo mi kad nas to ne dotiče?
- Pa smo imali primer čoveka koji stoji na mostu, skuplja hrabrost da skoči a iza njega gomila revoltirana. Zaboga, skoči više, žuri nam se... Pa gde? Jel na dobrotvornu akciju? Sumnjam. A brižna majka namestila decu pa slika, zajedno sa očajnikom u pozadini. Pa razumem, prilika je retka i izuzetna. Pa ljudi, ako i jesmo ljudi? Ova dva primera nam mogu donekle pokazati gde je kod nas stigao pojedinac a gde društvo u celini. Ne naravno svaki pojedinac i ne svaki pripadnik društva ali pojava postoji. I sad, gde je u svemu ovome politika? Pa, rekao bih u svemu. Valjda su nas vodje dovele ovde gde smo. Sigurno ne sve nas ali mnoge da. Pa, jesmo li zadovoljni? Ne mislim da jesmo. I šta ćemo sada? Imao bih par ideja ali zaustavicu se ovde.
- Pre nego što nastavim želeo bih da vidim ima li bilo kakvih reakcija na sve ovo što sam napisao. Ovo mi je drugi tekst u blogu, a za prvi sam dobio keca. Nemam ništa protiv, ali voleo bih više komentara, pozitivnih ili negativnih svejedno je. Voleo bih i sad a i prošli put da se ljudi jave i napišu - grešiš, nije tako i naravno, to i obrazlože. Onda ćemo u sledećem tekstu videti šta bi možda moglo biti rešenje…
Pozdrav i postovanje.
- Nisam do sada pisao o politici, prvenstveno sto sam nekako postao nepolitican, ili mozda je bolje reci politicki razocaran. Pre je bilo drugacije ali vec nekoliko godina unazad nesto nemam ni volje ni raspolozenja da se ozbiljnije upustam u neke dublje rasprave. Verovatno glavni razlog za to je taj da oni u koje sam verovao su me tesko razocarali i sve su mi mrskiji. Sa druge strane, oni koji su mi nekad bili neprihvatljivi nisu se nesto posebno popravili. Ili, drugim recima, nekako su svi postali isti. Naravno da se ne treba previse oslanjati na ono sto pricaju, tu svakako ima razlicitosti i šarenila, ali sve to pada u vodu kad zagusti pa odjednom svak može sa svakim u koaliciju. A situacija u drzavi je sve gora. Da ne trosimo vreme i reci na to, valjda samo budali nije jasno gde smo stigli i sta je u najavi. - Ali, evo sad jedan novi momenat i nešto što me je malo nagnalo da se zamislim. Dešava se, sad već više nego jednom, jedna za nas nova i svakako neverovatna pojava. Naime - čovek, pojedinac, nazovite ga kako želite ali svaki ima ime, prezime, roditelje i/ili ženu i decu, znači jedan sasvim običan čovek, nečiji drugar ili komšija, dodje do tog nivoa da sam sebi u znak revolta, protesta ili čiste nemoći odseče prst !?! Dakle, nikad nije loše da ne može gore. I šta je još zanimljivo kad se to desi, nekako - nikom ništa. Ispadne, ludak i budala. Pa, možda i jeste ali sigurno se nije takav rodio... Neko ga je doveo do tog nivoa. Dakle, odseče sebi prst, a postane “zvezda” jednog jedinog dana. Za dan dva naći će se već neka nova fascinacija, idemo dalje. Da li nam to nešto govori i o nama samima? Ko smo i kakvi smo mi kad nas to ne dotiče?
- Pa smo imali primer čoveka koji stoji na mostu, skuplja hrabrost da skoči a iza njega gomila revoltirana. Zaboga, skoči više, žuri nam se... Pa gde? Jel na dobrotvornu akciju? Sumnjam. A brižna majka namestila decu pa slika, zajedno sa očajnikom u pozadini. Pa razumem, prilika je retka i izuzetna. Pa ljudi, ako i jesmo ljudi? Ova dva primera nam mogu donekle pokazati gde je kod nas stigao pojedinac a gde društvo u celini. Ne naravno svaki pojedinac i ne svaki pripadnik društva ali pojava postoji. I sad, gde je u svemu ovome politika? Pa, rekao bih u svemu. Valjda su nas vodje dovele ovde gde smo. Sigurno ne sve nas ali mnoge da. Pa, jesmo li zadovoljni? Ne mislim da jesmo. I šta ćemo sada? Imao bih par ideja ali zaustavicu se ovde.
- Pre nego što nastavim želeo bih da vidim ima li bilo kakvih reakcija na sve ovo što sam napisao. Ovo mi je drugi tekst u blogu, a za prvi sam dobio keca. Nemam ništa protiv, ali voleo bih više komentara, pozitivnih ili negativnih svejedno je. Voleo bih i sad a i prošli put da se ljudi jave i napišu - grešiš, nije tako i naravno, to i obrazlože. Onda ćemo u sledećem tekstu videti šta bi možda moglo biti rešenje…
