Materijal:
- lepe, krupne, mesnate crvene paprike
- 1/2kg mlevenog mesa
- malo sitno seckane dimljene slanine
- luk
- šargarepa
- šoljica pirinča
- bosiljak ili mirođija (po ukusu)
- 1 paradajz
- 1 jaje
Paprike oprati, skinuti peteljke, očistiti od semenki.
Meso, luk, seckanu šargarepu i slaninu propržiti, dodati neki od slanih začina (Vegetu ili slično) a zatim naliti malo vode i sipati pirinač. Sačekati dok je pirinač napola skuvan, pa skloniti sa ringle. Kad se ohladi, u nadev umešati jedno jaje i kašičicu bosiljka ili mirođiju, a zatim puniti paprike.
Paprike zatvoriti kriškama paradajza i staviti da se kuvaju, tako da do vrha budu u tečnosti. Po želji se naknadno mogu i zapeći u rerni.
Negde na početku braka, moj muž je poželeo da mu za ručak spremim punjene paprike. Nekome je spremanje punjenih paprika mačiji kašalj, ali meni su tada, kao mladoj domaćici i taze kuvarici, mnogi tradicionalni recepti bili nepoznanica. Osim toga, nikad nisam imala sklonost ka punjenim paprikama pa sam taj recept do daljeg odložila u najtamniji ćošak špajza prioriteta. No, potrudila sam se da mužu ispunim želju: kupila sam brdo najlepših paprika, spremila fil i bacila se na posao. Pred kraj sam shvatila da je nadeva previše čak i za to brdo, a kako nismo imali zamrzivač, postavilo se pitanje šta ću s njim.
Naša keruša Šiva, mlada nemačka ovčarka, velika izelica, pomno je posmatrala proces punjenja paprika. Tu i tamo bi me čeznutljivo pogledala ili se obliznula, stavljajući mi do znanja da je, po ko zna koji put tog dana, opet gladna, iako je uredno doručkovala. Nije lako odoleti psećim očima i ignorisati uporno gurkanje šapom i njuškom; posustala sam i dala joj ostatak – otprilike nešto manje od pola kilograma nadeva.
Velika količina paprika zahteva veliko angažovanje, kao i dugotrajno krčkanje. Kada se muž vratio s posla kući, paprike još nisu bile gotove, te smo ih odložili za sutradan. Ceo stan je zanosno mirisao, i moj muž se jedva suzdržao da uveče, pred spavanje, ne proba makar jednu.
Legli smo u krevet, a Šiva se, onako omamljena od sitosti, smestila na pragu spavaće sobe. Tek što smo ugasili svetlo, začuli smo neko roktanje, kašljucanje i - odjednom – zvuk nalik povraćanju. Uključila sam lampu i imala šta da vidim: naš pas je istresao sadržaj želuca tik uz muževljevu stranu kreveta. Pripalo mi je muka, a muž je ustao, doneo lavorče, vodu, deterdžent i četku za ribanje, i pokupio prilično degutantan Šivin izbljuvak sa itisona. Provetrili smo sobu, ugasili svetlo i klonuli na jastuke. Ali, ne lezi vraže – tek što nas je uhvatio prvi san, sve se ponovilo, ovog puta još obilnije. Moj muž je bio šokiran: “Pobogu, pa šta i koliko si joj dala da jede?” “Ostatak fila za paprike”, kazala sam, i sama zbunjena količinom onog što je pas ispovraćao. (U zlo doba palo mi je na pamet kako pirinač nije bio do kraja skuvan, već samo prodinstan, i da je nabubreo u njenom želucu, te da se masa obroka kojeg sam joj dala verovatno udvostručila. Tu sumnju sam, naravno, zadržala za sebe).
Moj dragi je ponovo ustao iz kreveta, ponovo doneo lavorče, vodu, deterdžent i ribaću četku … i tako još tri puta tokom noći. Kao za inat, Šiva je povraćala samo pored njegove strane kreveta. Ja sam par puta otrčala u kupatilo da se i sama ispovraćam.
Ujutru smo oboje ustali kao prebijeni, zarolali itison i bacilli ga u kontejner. Šivi je bilo sasvim dobro, i – kao da se ništa nije desilo – uzvrtela se čim je videla kako otvaram frižider i muvam se oko šporeta.
Kada je muž tog dana došao s posla, za ručak su ga čekale punjene paprike. Gladan, seo je za kuhinjski sto, i vidno nestrpljiv da ih proba, zasekao prvu … a onda zastao, zagledao se u pirinač i meso, napravio izraz gađenja, i odgurnuo tanjir. “Znaš šta”, kazao je, “ne ljuti se, ali mogu, ja sam vizuelac … isuviše me podseća na ono što sam noćas skupljao.”
Paprike smo stavili u frižider, odakle smo ih par dana vadili i, jednu po jednu, vrlo obazrivo mereći količinu, davali Šivi za ručak. Ona nije imala ništa protiv. Mi nismo okusili ovaj specijalitet barem narednih godinu dana … niti bilo šta što je sadržalo meso sa pirinčem. Ispostavilo se kao višestruko korisno: uštedeli smo vreme na spremanju, a i lišili se kalorija, što je rezultiralo gubitkom izvesnog broja kilograma.
Naravoučenije: nikad nemojte davati kućnom ljubimcu nedokuvan pirinač.
p.s. Punjene paprike su lepo jelo, mada preferiram one pohovane, crvene, punjene sremačkim sirom.
