Ja ranije radila na TV-u
Bila novinar-voditelj čitavih 6 meseci, al' to mi bio prateći posao pa sam u jednom trnutku bila na ivici ludila i anoreksičnosti - ne da mi se nije svidelo, nego ne bi ponovila takvo iskustvo ni za kakve pare... Sećam se odradim svoju šljaku do 4 a usput pokušavam da osmislim emisiju, imam samo informaciju da mora da traje 15 minuta i da mora da se emituje svakog ponedeljka kao i da ni jedan prilog ne sme da bude duži od 3,4 minuta - pa razbijam glavu oko priloga, šta da ubacim majku mu.... ljudi beže od kamere ko đavo od krsta, čim izađeš s kamerom na ulicu, oko tebe sve pusto i gomila njih radoznalo posmatra sa sigurne udaljenosti i trudi se da zapadne u pozadinski kadar
bem ti naše ljude, jedino ih zanimalo da'l se nešto deli. Onaj ko oće da se slika po pravilo je neko ružan i brbljiv i koristi priliku da kaže nešto o političkoj situaciji u zemlji umesto da mi odgovori na krajnje nepolitičko pitanje (tad sam omrzla i samo slovo P)
Retko ko je mogao ili želeo da dođe samnom u studio, mora da ih navatavaš okolo kako kome odgovara.
Pa se polomim ko kreten oko priloga, pa me onda u studiju zafrkavaju, trudili se da mi unište lice bajatom šminkom. Gurnu me u neku prostorijicu zvučno izolovanu, kao soba za ludake hebote - postave me, nameste kameru i nestanu. Ostanemo tako kamera i ja sami i onda me glas iz pozadine usmerava - malo levo, malo desno - ajd sad budi vesela... Kako da budem vesela kad sam umorna, dobila sam - stomak me boli, spava mi se, iznervirali me bezbroj puta u toku dana...
Al' dobro ajde, ja sam kao - vesela... Najave sama pravim, niko to ne čita - mrzi ih, učim ih napamet pošto nema idiota a ja sam ćorke pa ne mogu da obesim papir na kameru, ništa ne vidim...
Pa dođe subota ja u montaži sređujem priloge, prevodim ih i čitam iz ofa, ili kuckam prevod, zavisi ko je u pitanju i kako bi to bilo lepše organizovati. Pa nedelja, tri sata popodne - ja opet tamo smaram se s nadrkanim montažerom koji je kasnio dobra dva sata a ja mogu samo da ga napušim, moram ko tele da stojim i čekam jer emisija mora da se emituje sutradan.
I na kraju jedva, ispadne moja emisija od 15 minuta - al' mi nije gušt da je gledam, već razmišljam šta ću dalje da radim, koje priloge ću da stavim za sledeći put...
A moram da odradim posao, to mi bila neka vrsta marketinga za matičnu firmu, naložili se na mene zbog dobre dikcije i beogradskog naglaska. Kukala sam da se pojavi nova ona i preuzme poso, obećali mi da će kratko da traje a potrajalo čitavu večnost - još me zayebali ovi pinkovci, videli me na toj jednoj televiziji i odma hteli da me otmu za letieći start - da ne poveruješ, neko bi dupe dao - ja naravno odbila, i ovo mi bilo pod prinudom - al' mi skočila cena pa nisu hteli da me skinu s emisije i nađu nekog drugog tek onda
Za svo to vreme uradila sam im mimo svoje emisije dva ekskluziva (ćale mi beogradsko dete, zna dosta ljudi pa smo mogli da uđemo gde niko drugi nije) koja su mi naravno ukrali - ja sam izbegavala da budem u kadru kad postavljam pitanja sagovorniku, htela sam da on bude u prvom planu - nisam htela da budem pozer nego da ispoštujem tog mog sagovornika na taj način... Isekla riba svako moje pitanje i na kraju potpisala sebe. Bilo mi glupo zbog tih ljudi onda, jer su oni pristali na tako nešto zbog naše kuće a ne zbog njihovog TV-a pa su me onda zvali da pitaju o čemu se radi, u tu me baš bilo sramota.
I napokon, tvoje pitanje loop - da'l imam potrebu za popularnošću? Ne takve vrste - ni onda, ni sad niti ću ikada imati
U to vrme me jesu prepoznavali na ulici, stalno mi se javljali neki kezavi ljudi - nisam bila sigurna više da'l se od nekud znamo ili su istripovali. Uspela sam sebi na vrat da nakačim i jednog bolesnika koji se baš pojavio desetog maja sa onim svojim tupavim kezom i pogledom koji nervira, srećom pa nije agresivan nego samo blene sa strane.
